Crtica 22. Mojsije. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.
Iz luksuznog sivog automobila, Mercedes Benz SL 500, proizvedenog početkom ovog milenijuma, izlazi sveže obrijane glave, u odelu, boje svojih kola, srednjovečni gospodin, zift crne boje kože.
Zlatni lanac oko vrata se kako šarom tako i debljinom slaže sa zlatnom narukvicom koja mu visi oko desnog ručnog zgloba. Na levom je Breitling, Navitimer 01.
U lakovanim cipelama, pedantno uglancanim, lupkajući petama, korača lagano ka staračkom domu u kome radim.
Gledajući ga sa terase na koju sam izašao da izduvam svoju poslednju cigaretu toga dana na poslu, čini mi se da me oči varaju i da umesto mog kolege Mozesa vidim Ministra zdravlja neke afričke zemlje.
Nigerije, na primer, odakle je Mozes i poreklom.
Ili ne.
Gledam zapravo u Marsellus-a Wallace-a iz Petparačkih Priča, Tarantinovih. Mafijaški bos, kako izgledom, tako i ponašanjem.
Posmatrajući taj mangupski hod, elegantno popunjenog čoveka, onižeg rasta , nauljene tintare koja se sija po ovom sunčanom danu, polako prepoznajem u njemu Mozesa, negovatelja iz Nigerije, koji radi na istom spratu na kome i ja radim, samo on tokom noći, noćnu smenu.
Često se srećemo na jutarnjim raportima, kada on predaje, a ja primam smenu. Nisam navikao da ga viđam bez uniforme, van posla a nisam navikao ni u ovo doba dana, odnosno oko 15h. Zato mi i nije ni pao na pamet u prvom trenutku.
Da li je kolega Moses bio princ u Nigeriji pre emigriranja za Norvešku ?!
Po rečima svih koleginica jeste. On je bio princ od Nigerije dok nije prognan i zaplenjena mu imovina u ovoj surovoj afričkoj državi.
Svakako u njegovom držanju, ponašanju ima neke ekscentričnosti i odvažnosti. Način na koji razgovara sa ostalim ima neki zapovednički ton i odlučnost. U svakom slučaju moglo bi se poverovati u njegovu plavu krv i plemićko poreklo na osnovu stava koji zauzima i utiska koji ostavlja. To i mene dovodi do zaključka da možda i jeste neki princ, sin nekog plemenskog starešine ili šta li već. A prinčevi, verovatno, ne bi bili to što jesu da nemaju neku posebnost.
Primetio sam jednu stvar kod njega, odnosno u njegovom ponašanju..
Iako sam ja relativno nov u kolektivu, radim samo par meseci, Mozes se uvek obraća meni i svo vreme gleda samo u mene dok predaje raport.
Ne bih rekao da se u mene baš zaljubio već pre, da smatra da ženski rod nije vredan razgovora i njegovih reči.
Nema taj kapacitet da razume njegove misli.
Kada bi mu se neka od koleginica obratila, on bi se uvek trgnuo, kao da se pita šta ova negovateljica sebi uzima za pravo, pa zatim, nabrao čelo i odgovario snishodljivo, nekim tonom kao da joj se ruga.
Odgovori koleginicama su uvek strogi, kratki i ozbiljni. Ovaj njegov stav prema ženicama-koleginicama mene veoma zabavlja dok njih strašno vređa.
Uzimajući nadređen i grub stav u razgovoru sa ovoliko žena koje su toliko uzbuđene oko ravnopravnosti polova i moći odlučivanja, Mozes mi deluje kao poslednji bastion, poslednja linija odbrane tradicionalnog muškaraca i njegove želje da nastavi vladati nad ženama.
Dok mene mnogo zasmeva, koleginice užasno iritira. Toliko ih nervira da one čim mu vide leđa počnu da grakću i ogovaraju.
Mozes radi ovo, Mozes radi ono. Našle smo mu jastuk u garderobi, spava cele noći tokom svoje smene pa zato uvek i izgleda podbulo od spavanja ujutru.
Ne može to tako, on je samo bolničar, negovatelj a mnoge od nas su medicinske sestre, školovanije od njega, brojčano smo jače a i ovo je tipična ženska profesija te ako si muškarac uklapaj se i smatraj nas sebi ravnim ili budi ponizan i dozovi se pameti.
I sve tako dok ne potroše borilačku energiju pripremljenu za muški rod ili dok se Marsellus Wallace ponovo ne pojavi na vratima.