Crtica 31. Luda glava balkanska

Crtica 31. Luda glava balkanska. Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. (Beleške iz prve gasterbajterske godine)

Mnogo godina mi je kuća služila za odmor, okrepljenje u vidu sna i hrane, i m’rš na ulicu. Totalno sam bio izgubljen u svojoj kući. Nisam znao šta da radim, kada sam odmoran, a opet, kod kuće. Hvatala me neka nervoza, neki nemir, koji nisam znao kako da savladam pa sam bežao iz iste kao oparen. Pod ulicom se podrazumevala i tudja kuca u kojoj je postojalo razumevanje i dobra volja.

Tamo se ništa nije moglo sa sigurnošću znati. Dogoditi se moglo bilo šta. Neizvesnost je nosila ulica u sebi, a pored neizvesnosti i bogat društveni život. Zastajao bi na njoj sa drugim čovekom i razmenjivao s njim novosti. Ispričao ono što se meni dogodilo i čuo ono što se njemu dogodilo. Nisam joj mogao naći manu.

Pa je tu još bila i ta čuvena ulična škola, a taj koji nju nije završio nije ni znao šta je život. Vrijedna je ona fakulteta bila, obično se govorilo. Sa te ulice se ulazilo i u kafanu. Kako je nazivasmo, institucijom, beše ?! Mesto na kome sam sazrevao, mladost provodio, prve ljubavne avanture započeo, svoju izdržljivost mnogo puta proveravao, kondiciju u ispijanju sticao i iz forme ispadao.

Mesto na kome su se mirisi duvanskog dima, alkoholnih isparenja i ljudskih tela, mešali sa drekom, vikom, raznoraznim pričama i ispovestima. I sve ovo uz emociju, ludilo, bes, smireno utrnulo držanje ili miran obamrli ton. Sve je u njoj bilo bolje nego što je stvarno i sve mi se činilo izvodljivim i mogućim. Kako joj se vratiti, kako je zavoleti opet !?

Ah, a tek kakvih ljudi je tamo bilo !

– Duhovitih, pored kojih sam se smejao do suza;

– Ismevača, pored kojih sam se drugom čoveku smejao u nadi da neće bas mene ismevati ;

– Pomamno smelih ili neustrašivih, koji su bili spremni na junačke podvige od kojih je dah zastajao i koji su se prepričavale s kolena na koleno ili prenosile od usta do usta; A tu su i oni,

– Najizdržljiviji ispijači, koji su mogli popiti “Boga oca” a da ne izgube kontrolu i ne završe s glavom pod šankom ili u wc šolji. Pa zatim,

– Švaleri i ostali zavodnici, lepi, smeli i neodoljivi za kojima su i žene i muškarci ludeli. Žene od želje za njima, muškarci od ljubomore.

U kafanama je bilo i,

– Strpljivih slušaoca, bez kojih ovo ništa ne bi imalo draži jer zbog ove publike koja je oličena baš u ljubiteljima priče, upadica i doskočica, prethodno navedenih ne bi ni postojali. Kome bi pričali svoje podvige i poraze. Bez njih kafana bi bila kao fudbalska utakmica bez navijača.

Velike su njene draži bile, meni mladom čoveku, sa velikim željama i malim mogućnostima. Kafane su mi otvarale vrata magije, pomućivale pamet, uzimale slabost a davale snagu, oduzimale sumnju a davale odlučnost.

Naviknut sam bio da mi kafana pruži podršku, utehu, staloženost, ležernost, smelost, hrabrost i za drugo mesto na kom bi sve ovo mogao dobiti nisam znao. Takvo mesto je nemoguće da uopšte i postoji mislio sam !? Gde sada da nađem sve ovo !?

Pokušavam sa norveškom ulicom tj. kafanom ili tudjom kucom ali nedostaje mi svašta nešto u njoj. Nije to tip ulice-kafane na koji sam navikao. Niti me iko ismeva niti ikoga ja mogu ismevati. Duhovitost ljudi oko mene koji zbijaju šale je meni nerazumljiva. Cigareta mi mnogo nedostaje uz pivo i užasno me nervira odlazak iz lokala bez alkohola u ruci kako bih, pazi molim te, zapalio. Čak sam počeo i da brojim koliko sam cigareta zapalio i pića ispio, hahahhaha.

Ne daj Bože čoveku one muke koje on može da izdrži, rekoše stari.