Crtica 40. Kada podsvest preplavi svest

Crtica 40. Kada podsvest preplavi svest. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

Posle osam devet sati spavanja i prijatnih snova, probudio se momak u svojoj trećoj deceniji. Udoban krevet i tvrdi anatomski jastuk su uradili svoje a prijatno zagrejana soba i topli pokrivač pripomogli i pospešili lepe snove.

Koliko se sećao sanjao je let na liniji Podgorica- Beograd. San je tekao ovako; zavaljenu u nekom od sedišta u prednje delu aviona čekao je uzletanje i polazak. Da li je putovao iz Beograda za Podgoricu ili iz Podgorice ka Beogradu nije mu se u snu kazalo ali mu nije bilo ni važno.

Uvalivši se u svoj sic, osetio je neku škripu i pucanje, okrenuo se, pogledao u naslon i video da naslon sedišta stoji nakrivo, delimično odvaljen. Mio mirisi koji su se širili po avionu i nisu baš bili iz francuskih laboratorija već više smrdeli na crve i moljce. Uzdahnuo je, pa zatim naglo ispustio vazduh kroz nos dok mu je na usnama igrao podsmešljiv osmeh. Kome li se izrugivao !? Kome je uputio podsmeh !?

Verovatno avio-kompaniji, državi, narodu i sebi. Svemu onom što je njegovo, što potiče iz njegove zemlje. Osmehivao se sa mešavinom osećanja pripadnosti i dobro poznate balkanske nemarnosti. Sa nekim osećajem veselost što je tu gde je i nekim osećaj tuge jer to ne bi trebalo tako da bude. Kao da se nije iznenadio toj starudiju koja ne bi trebala biti tu, već je njegov smešak govorio da se samo još jedanput uverio u ono što je dobro znao. A to što je tako dobro poznavao je stanje u njegovoj zemlji.

Zastarela oprema i ležernost majstora nikako ga ne može pogoditi i pokvariti boravak u svojoj zemlji.

Ne, ne to mu nikako neće ugušiti veselost u srcu što je tu gde je iako je dupe uvaljivao u mnogo bolja i mirišljavija sedišta.

Pogledaši kroz prozor video je aerodromsku pistu, ogoljena brda i kontrolni toranj koji se presijavaju na ovom sunčanom i vedrom danu.

U istom trenutku zalepio se za naslon odvaljenog sedišta jer ja avion želeo da postigne brzinu potrebno za uzletanje. Nekoliko trenutaka posle tog naglog ubrzanja, avion je iznenada počeo da usporava.

Zašto prođe mu kroz glavu, da li su mehaničari zakazali !? Postavljao je pitanje samom sebi, ne tražeći odgovor već onako izrekavši ga u sebi jer nastala situacija sama izrodi takvo pitanje. Čak mu je svejedno bilo da li će avion uopšte uzleteti ili će se voziti po pisti celog bogovetnog dana. Bio je na odmoru, u pravom smislu te reči. Bez žurbe i obaveza, srećan sto je tu gde je .

Avion je sve više usporavao i gubio na brzini, sve dok nije bukvalno počeo da mili po pisti. Iznenada je ugledao kraj te ravne izbetonirane staze i avion se zaputio krivudavim poljanama van aerodroma.

Taj neočekivani novi pravac koji avion uzeo vodio je niz obronke brda, kroz visoravni prekrivene niskim rastinjem i travom zlatne boje.

U daljini ka horizontu pogled je pucao na morsku obali i sve dalje ka plavoj pučini. Avion je sa poljana prešao i nastavio kretanje kao automobil, cestom, po jadranskoj magistrali.

Barke i brodići usidreni u moru ili vezani za rivu, plesali su u ritmu malih talasa izazvanih maestralom, vetrićem koji rashlađuje ovaj vreli letnji dan.

U nozdrve mu se uvlačio miris borova i maslina. Udahnuo je punim plućima osećajući miris joda, soli i smole , puneći i najsitniju alveolu svojih pluća ovim lekovitim mirisima.

U tom trenutku se probudio. Zapravo u prvom trenutku nije bio ni svestan da li je budan ili još uvek sanja. Lepog i čudnog raspoloženja nastavio je da se proteže i razvlači po krevetu još neko vreme.

U snove nije verovao ali u rad podsvesti se uverio mnogo puta u svom životu. Ni za trenutak nije posumnjao da deo mozga obrađuje želje svojevoljno ne konsultujući njega, to jest svest.

Jednostavno je osećao da mora nešto uraditi po tom pitanju iako ga je instinkt često varao, iako u prvom trenutku ideju, šta bi to trebalo biti, nije imao. Rešenje nije nalazio.

I dalje se osećao lepo i poletno, pun neke čudne energije. Na momenat se začudio toj vedrini jer nema nekog preteranog razloga za nju. Pre nekoliko dana je doživeo veliki neuspeh padom na vozačkom ispitu.

Osim toga je tu i prethodna noć koja je obilovala alkoholom i duvanskim dimom. Još jedan razlog za mamurluk, neraspoloženje i samokritiku. Pomislio je na trenutak da je taj čudni i lepi osećaj ustvari lažni entuzijazam koji će utihnuti kao što to obično biva kada upražnjava alkohol.

Prvi minuti buđenja su mu često takvi kada pretera u otrovima prethodnih dana. Ležao je tako i uživao u uvodnim minutima budnog stanja želeći da za još neki sekund produži taj osećaj čudne energije i zadovoljstva sa pretpostavkom da će brzo nestati.

Međutim, osećaj i dalje bio tu te je rešio da ustane. Umivanje, pravljenje doručka pa čak i pranje suđa su mu nekako išli lagano kao da u potpunosti uživa u tome. Osećaj svežine i radosti je još uvek bio tu, prisutan.

Osmehivao se u dubini duše istovremeno uveren da ovo neće još dugo potrajati, jer nije mogao da nađe razlog u sebi za radost.

Prođe mi kroz glavu da je pred njim radna nedelja na poslu koji ga nimalo ne ispunjava. Ali i to ga ne poremeti, ne ublaži ovo neobičnu radost.

Seo je da doručkuje. Jeo je doručak na koji se u tuđini navikao. Doručkovao je prepečene lanene pločice sa nekakvim žitaricama koje je njegov cimer nazvao laminat jer su izgledom neodoljivo podsećale na zamenu za parket.

Zapravo su mu ove ploče više prijale i njegov stomak ih je lakše vario, iako ih nije voleo. Jeo ih je sanjajući o vrućem belom hlebu, pašteti i jogurtu.

Tokom tog doručka mu pade na pamet nečiji citat, nije se sećao čiji, koji mu se uostalom nikad nije sviđao a kaže : “ Život nije raditi ono što voliš, već zavoleti ono što radiš ” .

Ova njemu odvratna definicija života pokrenu zamajac. Iznenada kao grom iz vedra neba pojavi se rešenje pred njegovim očima. Pozva šeficu te joj reče da se ne oseća dobro, da je mnogo bolestan i da neće doći na posao narednih dana.

Zatim okrenu lekara i zakaza pregled nešto kasnije toga dana. Već je uzimao bolovanja i znao je da je to mačiji kašalj. A isto tako je znao da mora svoju podsvest nahraniti i dati joj ono za čim ona žudi.

Sada mu je već bilo kristalno jasno da mora otputovati na nekoliko nedelja kući, videti se s prijateljima, posetiti porodicu i besciljno lutati svojom zemljom. Neophodno joj je, njoj podsvesti.

Ostale su samo još formalnosti kupovina karte, pakovanje i odlazak kako bi sadržaj podsvesti isplivao i obojio njegovu svest, prkoseći tako gore navedenom citatu, njemu tako odvratnom.