Crtica 41. Ljudi i ćudi

Crtica 41. Ljudi i ćudi. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

Čitam u današnjim novinama članak norveškog reportera koji je otišao u mali ruski grad i zabeležio priču bračnog para koji je ostao bez posla. Kao posledica svetske ekonomske krize i pada cene drveta zatvorena je pilana u kojoj su muž i žena proveli dobar deo svog životnog veka, dvadeset i nešto godina rada.

Oni i ostali zaposleni su dobili prinudni otkaz na određeno vreme bez otpremnine. Norveški novinar i njegova ekipa prošetala je tim gradićem, razgovarala sa ljudima i napisala izveštaj i članak o tim porodicama i životu u ovim okolnostima.

Naširoko i nadugačko novinarka je pisala o problemima izazvanim zatvaranjem pilane i nesigurnom budućnošću u ovom hladnom lučkom gradu. Poslednji utisak koji je zabeležen, poslednja rečenica u članku je ova:

” Iz više stanova ljudi su iznosili glog i votku pred nas. Jelena Prodan je otvorila vrata svoje kuće i pozvala nas na čaj i keks. Ona i suprug su izgubili posao. ” za nastavak moje priče dovoljna je ova poslednja rečenica.

Malo ću ovde zastati i ostaviti ovu priču u ovom obliku dok ću prepričatu moje lično iskustvo pa ćemo ga uporediti sa prethodnim i malo prokomentarisati.

Toga dana sam se zadesio kod prijateljice u jednom malom mestu na nekih pola sata vožnje kolima od Osla. Tokom mračno popodneva toliko je napadao sneg za oko pola sata da oko šest sati poslepodne, kada je ona htela da me odveze kolima do stanice, nismo se uspeli mrdnuti s mesta. Točkovi automobila su okretali u prazno, ukopavajući vozilo sve više i više. Temperatura napolju bila je u dobrom minusu te se sneg ledio u donjim slojevima, veoma brzo smrzavao. Četrdesetak santimetara snega i sloj leda ispod.

Prilaz njenoj kući i mala uzbrdica koju smo trebali preći da bi izašli na put ostala je nesavladana za automobil. Odustali smo od pokušavanja da se automobil sam pokrene i izbori sa snegom, ledom i uzbrdicom. Morali smo mu pomoći.

Potražio sam oko kuće u kojoj živi alat za čišćenje snega. Maltene ništa nisam našao osim široke lopate koja ima ručicu kao volan motora a podseća na kolica za malter. Pa vi sada zamislite,ako možete, kako ta naprava izgleda.

Počela je borba sa naslagama snega sa skromnim alatom i još skromnijim umećem u čišćenju leda i snega. Ja po prvi put u životu to radim a ona je, pretpostavljate, žensko. Tokom ove akcije sneg i dalje pada, zaista, nešto sitnije ali dovoljno da omete rad i unese dodatno nervozu.

Pod nogama klizavo a moja obuća neprilagođena snegu dodatno otežava moje muke. Prve kapljice znoja i duboki uzdasi usled napornog rada su se pojavili. Jedan deo uzbrdice je savladan ali je još dosta posla pred nama. Iscrpljenost čini svoje i radni moral opada.

Kratka je uzbrdica koju treba očistiti, nekih desetak metara dugačka, ali mi posle pola sata intenzivnog rada nismo ni na pola posla a kamoli blizu kraja. Kasnim na autobus za Oslo te me i to iritira.

Ne znajući više šta ću od sebe i sa naslagama, pokušavam da sneg čistim sa suprotne strane, tj. od puta ka automobili tako da sam sada u kontra smeru, na nizbrdici. Čini mi se da mi tako posao bolje ide, da brže napredujemo i raspoloženje mi se popravlja.

Ali ne lezi vraže, u jednom trenutku izbijam sa lopatom punom snega na glavni put, prelazim ga i istresam tu istu lopatu sa druge strane puta. Iznenada iz kuće preko puta odnosno sa te strane puta na kojoj sam izvrnuo tu džinovsku lopatu, iz te potpuno mračne kuće bez ijednog upaljenog svetla, čujem glasan uzvik : ” Nei, nei ! “

U tom trenutku mi pada na pamet da komšija možda posmatra iz mraka svo vreme snežnu nevolju i našu borbu sa snegom, ćutke iz svog tamnog ćumeza. Prolazi mi kroz glavu da on već pola sata stoji na tom prozoru posmatrajući nas i našu muku, isprekidanu povremenim kikotanje i međusobnim bodrenje.

Posmatra i podsmeva se da bi reagovao kada ja praznim lopatu na toj strani puta gde se nalazi njegova kuća. Spuštajući lagano pogled sa prozora, na prvom spratu iza čija zavise viri komšija, ka prizemlju ugledah ispred njegove garaže grtalica za sneg i raznorazne mašine i alat za borbu sa snegom i ledom.

Umor i bes se mešaju u meni i najrađe bi ga udavio. Okrećem se ka njemu i preteći mu prstom, izgovaram glasno: ” J*** ti oca ako ti se popnem gore, fukaro jedna ! ” Prijateljica me smiruje a meni bi krivo što mu na našem jeziku, izuzetno bogatom psovkama i pogrdnim izrazima, ne opsovah sve po spisku i to ponaosob da ne preskočim nekog slučajno. I usput mu još neku ćušku ne lupim kao roditelj malom detetu posle nekog bezobrazluka.

Ne, ipak sam sam mu trebao sve punih usta ispljuvati i za uši izvući tog bezobzirnog seljačića istovremeno spremnog da se naslađuje tuđoj muci. Nezainteresovanog za komšinicinu nevolju.

Čovek koji gleda s prozora i podsmeva se našim problemima sa alatom i umećem u čišćenju snega bez nagona i potrebe da nam udeli savet ili pozajmi malo opreme, neku od mašinu ili ne daj bože da i on malo zaposli ruke puštujući grtalicu da odradi svoje.

Umesto da ponudi pomoć on se opredelio da čeka da se napravi greška ne bi li se oglasio i tim otkrio svoj položaj jadnika u kom je sam sebe postavio. Sakriven u mraku svoje jazbine otkrio je svoju sramotu tek pošto sam ja samo jednu od bezbroj lopata izvrnuo s druge strane puta koji će on sutra motornom frezom za čišćenje snega otkloniti.

Ne bih trošio više reči na ovog jadnika i njegov bestidni postupak te noći već sam ga samo želeo navesti kao primer protivteže ljudi, Rusa iz novinskog članka s početka priče, koji su ostali bez posla i pritisnuti velikom nevoljom ipak pozvali norveške novinare na glog, votku, čaj i kolačiće.

Na drugoj strani ovih terazija stoji komšija, koji naravno nije dostojan tog naziva, a da mu se ne prilepi neki pogrdni epitet. On, nekomšija, u svojoj situiranostito, materijalnoj sigurnosti i blagostanju je potpuno indolentan i ravnodušan prema komšijama koji ga okružuju i njihovim sitnim jadima dok negde drugde ljudi u velikoj nevolji spremni su na malo pažnje i časti prema potpunim strancima.

Kako je ovo moguće i ima li ikakvog smisla !? Zar ne bi trebalo da je obrnuto, odnosno da ljudi prema kojima je život bio darežljiv budu bolji, spremni da pruže malu pomoć, podršku i uslugu drugima, dok ljudi koji žive u teškim uslovima, kojima život nije ispunio očekivanja budu ipak sebični i malodusni !?

Sada će neki ljubitelji civilizacijskog napretka reći, pa gde baš nađe surove Ruse da im dodeliš uloge velikodušnih a Norvežanina poznatog kao darežljivog i miroljubivog ulogu sebičnog i malodušnog ?

E pa, dragi moji, ovo je samo još jedan u nizu dokaza da su ljudi svuda iste i da svuda ima kako fukare tako i dobrih. A ima ovde i još nešto iako se na prvi pogled učini da oni koji imaju daju a oni koji nemaju ne daju, što bi prirodno bilo. A, Šta je to !?

E pa ovako, nemaština i nesreća zbližavaju iskrene i poštene. U nevolji se dobri ljudi zbiju jedni uz druge baš kao u izreci ” Nekoliko topli ljudi u sobi čine taj sobičak toplim i bez drva i ogreva.” Ti i takvi, pošteni i iskreni, teškoće i siromaštvo preguraju i prožive tako što i ono malo što imaju podele sa drugima.

Na drugoj strani mnogi neljudi, nekomšije, situirani i materijalno obezbeđeni, od svog bogatstva nemaju ništa drugo do strah ga ne izgube. Žive povučeno ne tražeći prijatelje i poznanstva u strahu da ih to slučajno nekada nečeg ne košta. I sve to pod lažnim velom, komforne zone. Tako oni zabrinuti za svoju imovinu izbegavaju ostatak planete, ne odmažu mu, niti mu pomažu.

A, čik, se samo približi njegovo mračnom raju, oči će ti iskopati ili što će češće u civilizovanim državama biti, pozvati organe reda da te udalje dok si ti samo svratio da pozajmiš nešto što ti je u određenom trenutku neophodno ili si nemarno izvrnuo jednu lopatu snega blizu njegovog poseda.

Strašnih nevolja ima uplašeni bogataš, čak većih od siromaha skitnice ili beskućnika, rekao bih.

Svest o tome da se nešto poseduje i strah da se to nešto može izgubiti su plodno tlo za izvrnute predstave o ljudima, okruženju i komšiluku.

Moje lično mišljenje, koje apsolutno ne mora da bude ispravno, je da poremećaje ovog tipa možemo sresti na svakom koraku u ovoj bogatoj i stabilnoj državi.

Paranoični ljudi, kukavci, koji se boje za tu crkavicu koju su nasledili i uštedeli ili sakupili i stvorili , da im ja neko ne otme ili ukrade. Verujte mi znam i po sebi. I ja imam takve strahove povremeno.

I tako nekako došlo vreme da privedem kraju ovu priču pre nego što i sebe ocrnim i u vrzino kolo upletem.

Samo još par kratkih opaski da iznesem i gotov sam. Uvek sam želeo da smislim neku kratku životnu istinu koja bi mi bila vodilja kada mi zatreba ohrabrenje ili kada sam u nedoumici šta bi uradio i nikada je nisam smislio. Dok žvrljam o ljudima uopšte, izrodiše se desetak onako spontano pa da ih navedem. A moguće je i da sam ih već čuo samo u nekom drugačijem obliku.

One Glase :

Sirotinja ima problem kako da do hleba dođe a bogataš kako da ga sačuva.

Ništa manje nisu muke i brige bogatog u poređenju sa siromašnim, samo su drugog tipa, druge vrste.

Slede,

Bogatstvo uglavnom čini čoveka gorim nego što jeste, izvlačeći iz njegove prirode sebičluk.

Siromah je druželjubivi od bogataša.

Kod siromaha može da uđe bilo ko a bogataš može da ode bilo gde.

Čojstvo je većini bogataša strano koliko li je strano bogatstvo siromahu.

Siromah je darežljiv, druželjubiv i gostoprimljiv a bogataš skirt, samotnjak i malodušan.

Ko ova mišljenje želi da pobije kod mene moraće se svojski potruditi.