Crtica 13. Norveški ponedeljak

Crtica 13. Norveški ponedeljak . Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM .

Ponedeljak na poslu. Srednjovečne ženice i starije koleginice obično ponedeljkom bivaju veoma vredne. Peru navlake sedišta, brišu police od prašine nanete tokom vikenda i ispravljaju neažurnosti saradnica koji su malo lenje, radili tokom vikenda.

A vikend i jeste za odmor pa ne bih baš rekao da im zameraju i prebacuju zbog toga. Verovatno su se i one lepo odmorile , pa sada malo da potroše akumuliranu energiju tokom predhodnih neradnih dana provedenih sa porodicom i prijateljima.

Mlađe koleginice nemajući nekog izbora, ugledaju se na starije i sređuju prostorije revnosno ali bez nekog žara i volje.

Retko koja protestuje a i zašto bi. Verovatno gledaju na starije koleginice kao na majke, tetke koje su počele sa generalnim čišćenjem kuće u koje se one moraju uključiti iako bi radije visile na facebook-u, gledala neke podcast-e na youtube-u ili čitale neke blogove i internet novine.

Ponedeljkom se u staračkom domu gde radim odvija takođe jedna specifična aktivnost u trajanju od sat vremena, od 11 do 12h.

Dolazi nam specijalna gošća, simpatična ženica sa gitarom i zvečkama, i malim igračkama-instrumentima.

Prilika da se malo prestane sa radom sa džogerima, krpama, truleksima i raznoraznom hemijom koja služi za otklanjanje prašine, mrlja i fleka, nanošenje svežine i čistoće radnom prostoru.

Prilika da se malo zaigra, zapleše i pokaže još neka veština. Mogućnost da se promeni sadržaj u glavi i misli uz muziku, u zanosu odlutaju na neka druga mesta ili ožive neke stare uspomene.

Mogućnost da se iz naftalina izvuku i provetre neki lepi trenuci iz života, bez upotrebe sredstava za čišćenje i održavanje higijene.

Ona, ženica sa gitarom, ima nekih četrdesetak godina, vesele oči i blesavi šešir na glavi. Taj plavi somotski šešir je visok skoro pola metra, i zbog te visine joj čudno stoji. Nekim čudom nikad joj ne spadne, dok ja čekam neizvesno da se to kad-tad desi. Podsećala me je na ludog šeširdžiju iz „Alise u zemlji čuda“, tako sitna, okretna i stalno nasmejana.

Dođe nam ona tako ponedeljkom u starački dom „Severni Pašnjak“ na “Severnoj plaži” da zabavi „ljude biljke“ . Eto još jednog retko lepog primera kako država brine o svojim starima, onda kada više nikom nisu potrebni. Jeste, istina je da su oni za svoj boravak ovde izdvojili 80% svoje penzije ali mislim da vreme koje provode u staračkom domu, što bi se ono reklo provode se, za sve pare.

Trebalo bi da me ova njene poseta raduje jer prekida generalno čišćenje i razbija relativno monotonu svakodnevnicu, ali ja sam osetio neku vrstu obaveze kada je videh kako ulazi sa njenim „instrumentima“ i veselo pozdravlja starce i starice. I nisam pogrešio. Saznaćete i zašto.

Ženica sa gitarom tada poseda u krug oko sebe starce i starice, i počinje svoju predstavu tako što svira i peva; prilazeći svakom ponaosob. Ona svira i na uvce s vremena na vreme, ako joj se neki pacijent, dodatno osmehne.

Učesnici ovog skupa su i negovatelji, od kojih se očekuje da pevaju u prvom delu predstave, dok u drugom trebaju, Boga mi , i da zaigraju.

I tako poče prvi deo, takozvani – show veselog šeširdžije uz muziku.

Otvarajući povremeno usta sa ljubaznim osmehom, mislio sam da svoju ulogu obavljam uspešno. „ Proći će ovo “, tešio sam se. Izgledao sam kao da sam pao sa Marsa, potpuno otuđen, kao statista koji je tu samo da bi popunio prazninu. Pjesme ne znam a opet ih kao pjevam.

U tim trenucima mi se kroz glavu vrtela scena iz filma „Balkan Ekspres“, kada glumac Štrljić ubija nemačkog oficira i beži u šumu, u partrizane, dok orkestar na terasi svira „Lili Marlen“.

Smejao sam se u sebi toliko da su me suze krenule dok sam postavljao sebe u ulogu Štrljića a terapeutu dodelio ulogu nemackog oficira. To je bio način da se zabavim u ovom donekle mučnom položaju, jer reči pesama nisam znao.

Prođe tih prvih pola sata statiranja, i horskom pevanju dođe kraj. Trebao je da počne onaj interesantniji deo, ples i igra.

Kao kobac kada bira plen, kao žigolo na devojačkoj večeri bacao sam zavodničke poglede ka koleginicama lepih crta lica, dugih nogu, uskih karlica i zanosnih figura.

Znajući da sam jedino muško u prostoriji i da nemaju izbora sa velikim samopouzdanjem sam iščekivao drugi deo zabave.

Počeh da pravim planove sa kojom od koleginica ću prvi ples, a sa kojom drugi kada drugi deo show-a počne.

U međuvremenu i odlučih, odabravši Saru za prvi ples i krenuh ka njoj da je zamolim za prvi ples. Na korak od nje sam prišao, vidno uzbuđen, kada me blesavi šeširdžija uhvati za rame i spreči u mojoj nameri.

Ovde se pleše sa stanovnicima doma, reče ona meni i prekinu razonodu, gospođa muzički terapeut. Pokaza mi na društvo u ćošku, skup veselih baba, insistirajući da jednu od njih pozovem na ples, da je prigrlim i zaigram sa njom.

„Ljudi moji, pa je li ovo moguće?“, što bi rekao jedan naš poznatio komentator.

Našao sam se u čudu.

Pogledao sam je upitno, kiselo se nasmehnuvši, kao da mislim da se ona šali. Međutim, nije se šalila; njen pogled je bio ozbiljan, a grimasa na njenom licu je govorila da mi ova priča neće proći. “ Zemljo otvori se, Bože uzmi me ! “

Ja, koji plešem kao surovi profesionalac i koji je već isplanirao redosled koleginica, treba sada da promenim koncepciju i sa nekim„živim lešom“ da zaplešem !

E ,ovo ti neću zaboraviti, ludi šeširdžijo, pomislih. Samo neka nam se ukrste putevi životni, u nekim drugim okolnostima.

Ustadoh ja tako, nevoljno kao dete kada ga pošalju u ćošak, i oklevajući priđoh Astrid, pripadnici moje dementne grupe. Zamolih je za ples nevoljno.

Jedina olakšavajuća okolnost je bila ta što je Astrid nekad bila balerina, i to vrlo uspešna, kako sam čuo. Odigrasmo ja i ona, tako što smo se klatili levo – desno, držeći se za ruke i smeškajući se jedno drugom. Igrajući sa Astrid, zamišljao sam je kao je izgledala kao mlada balerina. U mojoj mašti pojavila se neka druga Astrid od ove sa kojom sam plesao; mora da je imala dugu zlatnu kosu vezanu u visoku punđu, kao i sve balerine. Krasile su je vretenasti mišići ruku i nogu i kraljevsko držanje. Zamišljao sam je kako izvodi piruete pred punom dvoranom, kako graciozno hoda na prstima i kako se ljupko klanja na salve aplauza. Gledao sam je kako joj guraju bukete cveća u ruke, sve dok se njeno krhko telo više uopšte nije videlo iza gomile cveća. Video sam njene brojne udvarače kako je nervozno čekaju ispred njene kabine, znojeći se od treme. Otputovao sam ja daleko, ne osetivši da je plesu kraj; zavesa je pala, a sa njom se završio i moj „film“ u glavi. Ispred mene je ponovo stajala Astrid, stara, pogurena i dementna. Gledao sam tu šaku u mojoj, kojoj su artritis i staračke pege oduzele svu lepotu i gracioznost. Umesto punđe, video sam ponovo njenu sedu, tanku kosu, koja je neuredno padala po ramenima.

Gospođa muzički terapeut je tada lagano pokupila zvečke koje je podelila pacijentima s početka ove predstave. Rukovala se sa njima dok im je oduzimala igračke, čime, kako ona kaže, pridaje njima važnost i izražava zahvalnost za vreme koje su joj posvetili. Zadržavši njihovu ruku u svojoj, zadržavala bi nakratko i pogled na njima, uz taj čuveni norveški osmeh koji ne znači ništa ali je zaista prijatan.

Ova parada ima i svoj nastavak, tj. neku vrstu analize koja se odvija u sobi za primopredaju smene -raport sobi.

Učesnici analize su negovatelji koja su prisustvovali paradi, šef smene i muziči terapeut.

U tim trenucima, muzički terapeut doživljava svoju punu afirmaciju tako što “drži slovo” svima prisutnima o svom stručnom ponašanju, zatim zašto je radila to što je radila i kako bi ostali zaposleni trebalo da slede njen primer, naravno. Svo vreme imajući neku teoriju u kojoj ona povezuje nauku i umjetnost. Kao, poznajući Parkinsonovu bolest i blagorodan uticaj plesa i muzike na obolele.

Zaludna i dokona žena koja sigurno dobro zaradjuje blesavljenjem svojim po dementnim ustanovama širom Oslo.

Tako sam i ja došao na red u analizi mog ponašanja tokom predstave blesavog šeširdžije . Terapeut mi je tada zamerio na prilazu dami – dementnoj Astrid, rekavši da sam grub, i da se to ne radi tako, već nežnije i pažljivije.

„Zemljo otvori se, Bože uzmi me, rekoh u sebi ponovo!

Je li moguće da ovaj ludi šeširdžija bistri moj prilazi dami ?

Klimnuo sam potvrdno glavom nekoliko puta, napućivši usta , ne znajući što da joj kažem, a ni kako bi joj to rekao sve i da znam šta bi.

Pa zar treba i ljubav da provociram u sebi ?

Da li je sastavnio deo posla da se zaljubim u pacijentkinju i optuže me za nekrofiliju ?!

A to nije profesionalno, gdjo Terapeut !

Al’ ‘ajde objasni joj to i izvrgni je sprdnji na norveškom jeziku, majčin sine.

Djavola ćeš to uspeti da pretočiš u reči razumljive kolektivu.

Sedim, ćutim i kreveljim se, to mi preostaje, neverbalna komunikacija.

Pogledah ka mladjim koleginicama stavivši prst na slepoočnicu i uvrnuvši ga, dok muzički terapeut ne gleda, želeći da ih gestikulacijom upitam da li i one misle da je ova žena blesava.

Kada primetih smešak na njihovim licima bi mi lakše.

Ne bih baš voleo da misle da sam grub, tek treba da se družimo, prodje mi kroz glavu.

Uostalom, jedva čekam da sretnem blesu sa šeširom sledećeg ponedeljka i 11h i pokušam da joj ukradem jedan mali deo show-a.

Iako verovatno još neko vrijeme neću uspeti u tome, svakako imam izazov ponedeljkom, uzevši u obzir da ga ne nalazim u negovanju pacijenata a ne želim se baš nešto posebno ni isticati u zapiranju doma za stare.