Crtica 21. Daleko, al’u srcu. Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.
Proslava nove godine u Norveškoj sa braćom Jugoslovenima, pripadnicima svih naroda i narodnosti, drugovima i drugaricama, omladincima i omladinkama, pionirima i pionirkama.
” Hej Jugosloveni, nek se čuje glas….” kako je nekada verovatno odzvanjalo na mnogim mestima od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana, uoči Nove godine. Prisećam se nekog Breninog koncerta sa stadiona Željezničara koji moj stari ima nasnimljen na video kaseti. Ne znam iz koje je godine mada to nije ni važno.
Ono što je ovde interesantno je da me Brenini koncerti podsećaju na ovaj gastarbajterski skup, ili možda bolje reći da me ova proslava podseća na njene nastupe. I mnogo se lepo osećam.
Na vratima nas je dočekao poslužavnik sa pićem za dobrodošlicu.
Akevitt- norveška rakija od krompira, loza ili šljivka je izbor koji nam se nudi kao piće dobrodošlice. Još jedna jedinstvena kombinacija norveško-balkanskih običaja koji bez sumnje i pogovora treba usvojiti a ako se uzmu u obzir cene pića tokom noći, eksirati par čašica žestine, koje su besplatne, kako bi se ugrejali što bolje za ono što sledi. I, naravno, osetili se ujedno i dobrodošlim.
Pa u Norveškoj smo, drugovi i drugarice, braćo i sestre, gospodo i gospođe. Veselimo se po naški, lepo zarađujemo ali platu u krunama primamo pa što ne bi i plaćali po norveškim cenama.
Muzika je, naravno, naša, domaća. Narodna, zabavna, novijeg datuma, zatim ona malo starija, onda starogradska pa poneka od Zabranjenog pušenja, Haustora, Partibrejkersa, YU-grupe i naravno malo strane muzike za ples.
Pritiskom na dugme sintisajzera zasvira twist i latino ritam dok muzika pravi pauzu.
Večeramo.
Švedski sto lepo postavljen na spratu lokala u kome se nalazimo.
Pileća supa i jagnjetina stoje servirane do svinjetine, muslimani do katolika, katolici do pravoslavnih.
Na stolu su i ukusni fileti norveških lososa ispečeni ili skuvani. lepo servirani, pored jagnjetine i svinjetine.
Pečeni krompir, nekoliko različitih salata, jaja i sir, pršut i masline, dekorišu švedski sto zajedno sa specijalitetima sa kojim smo se upoznali u ovoj zemlji, dimljenim bakalarom i lososom.
Reklo bi se da samo Norvežani nedostaju, ali nije baš tako jer su mnogi od nas Norvežani, ako nam se u pasoš pogleda.
Možda je baš zbog pasoša i ovaj losos na trpezi, a ipak možda i zbog svog neponovljivog ukusa.
Drugari sa Kosova ispred mene, prijatelji iz Hrvatske iza, desno poznanici iz Makedonije, levo raja iz Bosne i Hercegovine a u sredini muzika, bend iz Srbije.
Ja, naravno, za prvim stolom do muzike, da mi kojim slučajem nešto ne promakne. Pravi crnogorski sto za mene i Radeta Beranca. A da ne budemo uvek mi, i samo mi Crnogorci, za prvim stolom pobrinuli su se Slovenac i Srpkinja za našim stolom. Od Ulcinja pa do Maribora via Berane i Beograd. Za ovim malim stolom za četvoro, tri republike bivše Jugoslavije a u 200 kvadratnih metara cela SFRJ.
Ja, koji sam tako malo vremena proveo u Staroj Jugoslaviji, imam veliku nostalgiju i emociju, kakva li je tek kod onih porodičnih ljudi 20-tak godina starijih od mene, sa desetak-petnaestak godina dužeg gastarbajterskog staža.
Kako li im je kada začuju Kiću Slabinca, Oliveru Katarinu, Šabana Šaulića, Zdravka Čolića, Dina Merlina, Mišu Kovača, Miroslava Ilića i tako to .
Veseli smo mnogo, i to mnogo štošta može reći o tome kako se osećamo na ovom i ovakvim skupovima. Koliko nam ustvari nešto nedostaje, duboko u nama.
Jedna lepa izreka kaže da je nostalgija, u stvari, prisećanje na srećne momente života, bez doživljavanja boli.
Čini mi se da ona baš odgovara ovoj atmosferi ovde u sali uoči nove godine.
Stiže i ponoć. Stara godina otkucava svoje poslednje sekunde dok odbrojavamo unazad od 10. Čestitamo svi svima, uz najlepše želje, od srca.
Albanac se ljubi tri puta sa Srbinom, Srbin dva puta sa Hrvatom, a na kraju smo se za totalni haos, koliko puta poljubiti zemljaka pobrinuli mi, Crnogorci, koji se počesmo u novijoj istoriji ljubiti samo jednom, u jedan obraz.
Valjda evropske integracije zahtevaju to od nas, između ostalog.
A ko će ga znati, možda nam isti ti krojači novih pravila i sudbina, iz Evrope, zabrane jednog dana, da se uopšte ljubimo pri pozdravljanju, pa zagrljaj bude nešto najviše što jedni drugima možemo dati.
Teško je ovoliko tolerancije, poštovanja običaja i tradicije na jednom mestu videti, bilo gde na Balkanu, od Balkanca.
Da je poštovanja i razumevanja malo više bilo tokom devedesetih niko od nas verovatno ne bi bio ovde, već bi bili po svojim ognjištima širom bivše Juge.
Tako nam možda i treba kada nismo bili promućurni kada je trebalo dobro mućnuti glavom.
Međutim, neki omladinci, koji su odrasli ovde, su drugačijeg mišljenja. Kažu da, bez sukoba njihovi bi ostali da žive u nekoj planini, čuki, dok su ovako, uz muku, ipak malo sveta videli. Nisu toliko tolerantni kao stariji već uz čuđenje ljube Srbina kada ga on po treći put privlači uz svoj obraz.
A šta oni i znaju o nevoljama prilagođavanja i snalaženja u tuđini kada su odrasli ovde!
Mišljenja sam da svako ko razume ovaj jezik kojim se i ja služim a pokazuje imalo netrpeljivosti prema pripadnicima drugih naroda i narodnosti Jugoslavije, treba poslati na rad u Norvešku, Nemačku ili bilo gde drugo van njegovog govornog područja kako bi razumeo koliko su velike sličnosti a koliko male razlike među nama u poređenju sa narodima čije jezike, muziku, običaje, shvatanja, tradiciju i verovanja teško savladavamo i prihvatamo.
Ali dobro, ako je za utehu tu gde ima mržnje ima i ljubavi. To su dve strane iste medalje tako da ima nade za nas da se urazumimo, naučimo i osetimo prihvatanje i toleranciju u dubljem smislu a ne samo kao otrcanu frazu korišćenu najčešće od političara zarad ličnih interese, sebičnih ciljeva ili zato što im je neko rekao da tako treba i da je integracija sada u trendu.
Isto tako sam siguran da su, sve predhodno rečeno, svi ljudi prisutni u ovoj prostoriji, osetili na svojoj koži i razumeli veoma dobro tokom svog boravka na ovim prostorima.
Zato smo i ovoliko radosni kada smo zajedno.
Ali, zasvira i zapeva muzika – Šote, mori šote – i svi počesmo mahati belim salvetama ili maramicama u znak predaje. Predajemo se u potpunosti muzici a zaboravljamo izazove i probleme kako kod kuće tako i u dijaspori.
Naručuju se pesme. Svako bi nešto iz svog kraja da čuje, da ga želja mine. Za porodicu ovu, od porodice one.
Ljubitelji pesme i pevanja uzimaju čak i mikrofon u svoje ruke odmenjujući muziku na kratko što i muzikantima zasigurno nimalo ne smeta.
Pljušte krune i muzika je zadovoljna te daje sve od sebe da nas zabavi.
Sve uz reči ” Samo da proverim da nisam zaboravio…” – hvata se po drugi put za mikrofon čovek, čiji mi sin šapuće na uho, da je proveo dvadeset i pet godina po kafanama. Mada se lako može i bez čutog, samo viđenog, njegov staž primetiti i kafanski šlif naslutiti.
Bend iz Valjeva poče da peva: ” Hajde da ludujemo ove noći ” i svi poludesmo. Bračni parovi napraviše vozić na bini i uz veselu lokomotivu, oličenu u sedokosom starijem gospodinu počeše se voziti kroz ovu ” malu Jugoslaviju”, kao Tito u Plavom vozu.
Veselimo se prostodušno, nevino i naivno, protivrečeći izreci” niko se ne veseli kao deca” , i praveći novu izreku” niko se ne veseli kao nostalgični gastosi.”
Jedna dama pući usta i šalje nam poljubac, dok njen vagon prolazi pored nas koji sedimo za crnogorskim stolom. Drug Crni pak zacupka i napravi neke smešne pokrete a-la Charlie Chaplin revnosno prateći lokomotivu Plavog voza, dok brko u poslednjem vagonu skroz je u svom fazonu.
Žene svojim raskošnim haljinama, nakitom, a pre svega ponašanjem , drže svoje mužiće za ruku, dajući pravi sjaj ovom “Vlaku u snijegu”.
Mlađi se pomeraju u stranu i njihova igra i ples bivaju bačeni u zapećak dok se stariji vesele i kao da kažu : ” Deco, ovako se to radi !” .
Ova luda zabava je u rukama starijih sve do ulaska u drugi sat posle ponoći. Tada stariji ulaze u čašu i kafanske priče dok mi mlađi preuzimamo kormilo “Jadranke” upravljajući je ka nama poznatim plesovima i modernijoj muzičkoj luci.
Odlazimo duboko u noć a slavlje ne jenjava. Držimo još uvek konce veselja u svojim rukama, želeći da čarolija potraje još malo, da se ne prekine tako brzo i time nas ne vrati u naše svakodnevne, ustaljene rutine i životne obaveze, gde nema ove emocije, lakoće življenja i ludila.
I na kraju moram reći još i ovo : ” Svaka nam čast, braćo i sestre, drugovi i drugarice Jugosloveni, uz dužno poštovanje kako god da se svako od Vas sada izjašnjava. Hvala vam puno za ovo divno veče prepuno onog pravog balkanskog šarma i šmeka.
Neka nas sreća prati, pamet vodi, zdravlje služi, a nije zgoreg ni koju krunu da zaradimo i prištedimo. “
Živeli i srećna nam godina, 2007.
