Crtica 23. Gas i trzaji. Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.
Posle sedam meseci života i pet meseci rada u Norveškoj, položio sam vozački ispit.
Planirao sam da kupim sebi automobil i da se u satima dokolice bezciljno vozikam po Skandinaviji.
Trebalo je samo odabrati auto, a ja baš i nisam imao neku ideju kako bi taj auto mogao izgledati.
Tada sam i rešio sam da se bacim u potragu za mojim budućim prevoznim sredstvom ne sanjajuću uopšte kakvu mi razonodu može priuštiti, takva potraga, narednih meseci, meni dokonom i zaludnom.
Počeh moju pretragu sa džipom marke Toyota RAV4 tkz. ” japansko čudo ” iz prošle, 2004 godine.
Tražeće tako po Internetu preprodavce i uvoznike ovog modela naiđoh na mogućnost da zakažem probnu vožnju te to i uradih.
Zakazah za nekih dva sata takvu vožnju kod preprodavca Birger N. Haug koji je jedan od najvećih uvoznika japanskih automobila u Norveškoj.
Odvezoh se javnim prevozom do njihove poslovnice, gde me sačeka ljubazni i nasmejani radnik, pokaza mi automobil, dade mi ključeve u ruke i reče da imam sat vremena da ga probam i vratim pa ćemo da porazgovaramo o tome kako se meni čini automobili i koji su uslovi za njegovu kupovinu.
Ja ga u čuđenju upitah pa zar nećeš sa mnom, jer je to uvek tako izgledalo u američkim filmovima.
Ma ne, reče on, šta ću ti ja. Sam se uveri u kvalitet automobila i samo polako i oprezno.
Dobro, rekoh njemu, važi, polako i oprezno, jedva uspevajući da sakrijem onu radost duboko u sebi što ću ovom autu dušu na pamuk uzimati narednih sat vremena.
Dati neiživljenom i nezadovoljnom Balkancu na probu novu makinu i nije baš najpamentija odluka. Dobro će biti ako vratim u jednom komadu, njega a i mene, mislim se nešto dok pokušavam da obuzdam leptiriće u stomaku, adrenalin i ostale probuđene hormone kod momka, tj. mene, koji po prvi put u životu ima priliku da automobil ovog kvaliteta nagrdi bez trunke kajanja i nečiste savesti.
A zašto želim da iskalim bes na ovom automobilu, kome se ustvari svetim!?
Pre svega, instruktoru koji me prvi put oborio na polaganju vozačkog ispita u Norveškoj. Sećate se onog malicioznog gada koji je moje sposobnosti procenjivao veoma subjektivno. E baš njemu.
Eh, kaži ti meni sada, kakve veze ima preprodavac automobila i ovaj auto sa instruktorom vožnje i tvojim padom na vozačkom ispitu ?
Apsolutno, nikakve.
Ali sam ih ja nekako povezao jer su Norvežani pa su samim tim svi krivi. Individualnu krivicu ne priznajem, samo kolektivna me interesuje jer sam u komunizmu odrastao. A da se ne lažemo – slična im je i profesija, valjda.
To su neubedljivi razlog kaže moje drugo ja – ali nemam vremena za spekulisanja, mudrovanja i obrazlaganja.
Zar moram postupke svoje uvek da obrazlažem ?
Zar ne mogu samo da uradim nešto bilo to i pogrešno i iskrivljeno predstavljeno ?
Baš me briga, mogu. Vozi, Miško !
Još jednu stvarčicu sam primetio u mom ponašanju…
Mislim da se poslednjeg meseca, kako intenzivno učim jezik, usuđujem na neke postupke na koje se nisam nikada pre odvažio i to mi se jako sviđa.
Makar oni, postupci, bili maniti, kao što će ovaj danasnji biti.
Polako skidam ambalažu, omot nasmejanog i uplašenog stranca koga je stid i sramota, svašta nešto da uradi i da se odvaži na.
U tom delu bi mi i predstojeća vožnja mnogo mogla pomoći, mislim se nešto.
No, da se mi pozabavimo vožnjom u ovih sat vremena.
Prvo što sam morao naći je mesto za turiranje, okretanje pod ručnom, prebacivanjem iz više u nižu brzinu – tako da kazaljka obrtomera iskoči iz instrumental-table.
Ovakve stvari nisam mogao raditi na nekom regularnom putu jer sam već imao iskustva sa građanima Osla i njihovom lakom rukom sto se tiče pozivanja brojeva policije i ostalih javnih službi.
Najmanje što mi je trebalo je neki savestan stanovnik prestonice, koji bi omeo ovu moju malu osvetu.
Ali sam u svakom slučaju imao par spremnih odgovora ako se neki organ reda pojavi sa nezgodnim pitanjima. Naravno, nemam nikakve potrebe da izmišljam,krijem ili lažem već bi “iskreno” rekao da sam zainteresovan za kupovinu automobila i da hoću njegove kvalitete da proverim na delu, u praksi.
Teško da bi skandinavski policajac imao imalo razumevanja za ove moje razloge i u najmanju ruku bi prekinuo ovu moju slatku osvetu, što naravno nisam želeo.
A uostalom u pitanju je i džip, terensko vozilo, te mi pada na pamet da ga ne moram terati po autoputu, već može on po nekoj livadi da pokaže svoje kvalitete, svoju veštinu i snagu u savladavanju prepreka.
Sada sam već imao ideju. Izaći ću malo iz grada pa ću već naleteti na neki prazan poligon, brisani prostor ili neobrađenu njivu za iskaljivanje besa. Tako ću smanjiti i mogućnost da me neki od onih zabrinuti građana prijavi.
Posle desetak minuta vožnje od Oslo ka aerodromu nailazim na perfektno mesto za moje avetluke i pomamne igrarije.
Par puta sam, tokom sat vremena, slobodno mogu reći, simulacije relija Paris-Dakar, mogao završiti na krovu, ali nekom srećnom okolnošću to se ne desi.
Kada sam se vratio u poslovnicu i predao ključeve Rav’a 4 zaposlenom on više nije bio svetlo plave boje već je više ličio na maskirno vozilo koje se upravo vratilo iz neke vojne misije u kojima su NATO snage angažovane širom naše planete.
Izbezumljen pogled prodavca i njegove izkolačene oči bi vam mnogo više rekle o izgledu tog automobili nego li ovi redovi.
Ha ha ha , samo da ste ga mogli videti.
Pokušavajući da zadrži smešak, jadan, ne želeći da komentariše izgled automobila, upita me, kako sam zadovoljan njegovim karakteristikama i kvalitetom, na šta mu ja odgovori da nema dovoljno opreme i da nisam zadovoljan uopšte, ne znajući šta da kažem jer nisam planirao da kupujem danas. Imam vremena na pretek tako da ce kupovina automobila potrajati dugo vremena, pomislih dok mu predhodno rekoh.
Momentalno mu nesta osmeh sa licu , videvši da mi neće prodati automobil, te me upita:
” Jesi li ti pijan, ovo je Toyota RAV 4 full verzija sa tim, tim,tim i tim i 4×4 sa motorom od 200 konjskih snaga ?! “, misleći verovatno da ospori moje znanje o auto industriji, šta naravno i nije težak zadatak.
Na to mu ja odgovorih ” Kako to razgovaraš sa mnom !?”
On mi se izvini pa reče kako ne želi da me vređa, već da ne zna na šta sam ja navikao, ali ovo je ubedljivo najbolji auto koji imaju u salonu.
” Ne prihvatam izvinjenje i zovi mi šefa ! ” rekoh, pa nastavih ” Ti ćeš meni da kažes da sam pijan, a meni religija ne dozvoljava alkohol i nikada nisam pio alkohol u životu!”
Već mu bi neprijano kada spomenuh religiju, pa me zamoli da ne zovem šefa već da mu oprostim, ako je moguće i da zakažem probnu vožnju sa drugim automobilom ako sa ovim nisam zadovoljan.
Moram priznati da sam potpuno uživao dok mi se ovaj prodavac umiljavao i ponizno se držao preda mnom i apsolutno sam siguran da je ovo prvi put u Norveškoj da se meni neko uvlačio u dupe.
Obično sam ja bio taj – dupelizac.
Nikad se pre u Norveškoj, u predhodnih pola godine, nisam usudio da protivrečim nekom, iako sam želeo mnogo puta da se usprotivim i iskažem nelagodu ili bes.
Zato je ovaj trenutak od neprocenjive važnosti za mene , verujte mi, inače ga ne bi spomenuo nikada.
Maltretiranje drugih ljudi i ispoljavanje sadizma nije deo moje prirode, a nisam ni tip svađalice.
Rekoh mu, zakaži mi probnu vožnju sa Jeep Patriot sutra u isto vreme, ok ?
Na šta on ubeleži nešto u tablet i reče , zakazano, mladi gospodine i izvinite još jednom.
Neprocenjivo iskustvo i doživljaj u tuđini. Možda ću ove beleške na kraju nazvati ” Kako sam učio da se svađam ” umesto ” Kako sam učio da ćutim”, videću.
A videću i kako će se Jeep Patriot sutra pokazati, ali, ako je Toyota RAV4 bio najbolji izbor u njihovoj prodavnici, sumnjam da će Rodoljubko, sutra, ostaviti bolji utisak.
U svakom slučaju sam našao novi hobi i zanimaciju kada ne znam šta ću od sebe, a to se tako često dešava u ovim mojim dugim gasterbajterskim danima.
I naravno, ima mnogooo džipova koje nisam nikada vozio, a toliko sam želeo.
