Crtica 37. Ti si ćer’o, tatin sin

Crtica 37. Ti si ćer’o, tatin sin. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

“Fantazije ne nedostaje na demenciji. Kao što deca odrastaju, odrasli stare, tako se i stari podmlađuju! ” pomislih posle jedne radne smene , sredom prepodne. A vi prosudite sami zašto.

Jedan od dogadjaja je vezan za Ingeborg. Sećate se one žene knjigovezca sa mog odeljenja, zabrinute za dušu i njene bestelesne puteve ? Ingeborg je inače poreklom iz okoline Trondheim-a, seća se da je škola bila daleko od kuće te je tokom zime bila otvorena svakog drugog dana, i na skijama išla u školu. Rečeno, za divno čudo, nije plod njene mašte već živa istina.

Nekoliko kratkih događaja koje ću ukratko opisati reći će vam nešto više a fantaziji i mašti stanovnika staračkog doma u kojem radim. Prvi je vezan za Ingeborg. Sredom se u kapeli u okviru doma održava bogosluženje ili ti misa, kako je već protestanti i katolici nazivaju. Dolaze do mene jedna od koleginica, sa drugog odeljenja, prenoseći mi poruku da gospođicu od 95 godini, to jest Ingeborg, ispratim do kapele.

Pomažem joj da ustane i držeći svoju ruku preko njen, na dršci rolatora , hodam u korak sa njom, odgovarajući bezbroj puta na dva ista pitanja.

Prvo: ” Hoćeš li biti samnom tokom molitve ? ” na šta ja odgovaram da neću,

I drugo: ” Hoćeš li doći po mene posle službe !? ” na koje dobija potvrdan odgovor.

Ona ponavlja ova dva pitanja naizmenično, a ja revnosno odgovaram, dok se približavamo kapeli. Iznenada izgovara reči zbog kojih se ja sada hvatam olovke kako bi to zabeležio.

Ingeborg misle da se upiškila i da su joj gaće mokre. Na to dobija odgovor od moje koleginice koja nas u stopu prati.” Ne to nije moguće, upravo sam ti promenila pelenu. Samo ti se čini ! – što ja naravno klimajući glavom odobravam, odobravam ulazak u kapelu, upišane Ingeborg.

E, jadna pobožna žena, koja pred sveštenika odlazi pelena punih sadržaja. Veliki vernik, punih gaća.

Nemam baš razumevanja za njene potrebe jer i ja imam svojih, koje isto tako nisu ispunjene. Živi se i bez toga. A na to i gledam i iz ugla piskarala, da je pelena zamenjena ništa od ovog događaja ne bi bilo vrijedno zabeležiti.

Neka se bezbožnici malo slade jer izvedoh Božjeg raba pred Božjeg slugu, upišanog.

Druga zanimljiva dogodovština, desilo se nešto kasnije ove srede. Sećate se Grete, atletičarke kroz hodnike, koju ja nagovaram da jede svoj ručak dok ona to uporno odbija. Igram se aviončića sa njom.

Prativši nekoliko minuta moje pokrete, sa radoznalim izrazom na licu, upita me Judith sledeće: ” Da li ti je to ćerka?! ” očekujući verovatno moj potvrdan odgovor.

Hahahaha, prosto ne mogu da verujem šta me pita, umirem od smeha i gledam u nju nekim simpatično sažaljivim pogledom. Ta simpatična Judith, oči vide, ali mozak ne obrađuje informacije koje mu pristižu.

Ja sa 30 godina, Gretin tata koja ima 90.

Fenomen, rekli bi mi obični ljudi, ali dementna osoba nije neka obična boranija. To je mozak prepun fenomenalnih maštarija te onog koga ovo interesuje može ovde naći mnogo zabavnog sadržaja.