Crtica 39. Pašenozi
Crtica 39. Pašenozi. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.
Dve rođene, a ujedno i medicinske sestre, obreli su se u Oslu pre tri godine u potrazi za nečim što u svom rodnom mestu nisu našle. Iz razgovora sa jednom od njih saznajem da dolaze iz nekog planinskog mesta koje se nalazi blizu granice Finske i Švedske.
Ako me sećanje dobro služi, dan posle uz sav mamurluk, gradić je od nekih dvadesetak hiljada stanovnika uključujući i okolinu. Prvi stanovnici Finske koje sam ja u životu upoznao su Janina, njena sestra Anika i četiri drugarice, takođe Finkinje.
Ukupno šest bolničarki iz te meni nepoznate skandinavske zemlje. Lep način da se o nekom narodu stekne dobar prvi utisak ja upoznati bolničarke iz te zemlje, kaže stara kineska poslovica koju sam ja smislio.
Nasmejane, vedre i za razgovore zainteresovane, što bi se ono reklo, fine ko da su iz Finske. Nemaju nekih određenih crta lica da bi to predstavio kao karakterističnu i tipičnu finsku crtu. Nisu plavooke kao Norvežanke ili Šveđanke, nisu ni tamnopute kao Turkinje već neka smeđea, neke crna a neka i plava. Reklo bi se da nema nekih pravila u Finskoj ako je ovih šest bolničarki reprezentativni primerak. Ili je baš to specifičnost ugro-finaca da nema neke specifičnosti. Ako i oni nisu neka mešavine ljudi koja se ovde često sreće.
No dobro, ova priča je započeta iz drugih i drugačijih pobuda. Ono što me podstaklo da škraba malo po papiru nije tip fizionomije u Finskoj već samo dve sestre iz Finske i njihovi momci.
Dve sestre Finkinje, Janina i Anika u Oslu, nađoše i momke, zaljubise se i počeše da žive s njima. Ove dve sestre su tamne puti i liče jedna na drugu kao jaje jajetu. Bože moj, pa sestre su pa je prirodno i da liče.
Onižeg rasta, lepih glavica, sitnog tela sa lepim oblinama, proporcionalnim njihovim konstitucijama. Ničega nema previše ništa i ne nedostaje na njima. Sve u svemu, izrazito simpatične a bogami i veoma privlačne.
Dok lepše polovine u ovom ljubavnom četvorouglu liče fizički jedna drugoj, ukusi za muškarce su im potpuno različiti. Teško da se može naći dvoje ljudi koji manje liče jedan na drugog nego li što Bojan liči na Zarifa. A da ne zaboravim, ovo su imena momaka ovih tamnoputih severnjakinja.
Bojan, delija iz Bosne, visok, krupan, kao od stene odvaljen a istovremeno, blage naravi. Momak kakvog većina žena može poželeti i kakvom većina muškaraca može zavideti.
Svetle kose, smeđih očiju i nešto tamnije meke brade nego li kosa u njega, reprezentativni je predstavnik slovenske lepote mada, ovi ovde, Norvežani kažu da su to osobine Germana. Ko će ga znati, uglavnom jedno je sigurno, kada se priča o lepoti muškarca, pojam lepog se može lako prikačiti Bojanu.
Sa druge strane stoji Zarif, momak Janinine sestre, Anike. Za ovog momčića se ne može reći da je lep iako zaista nikakav fizički nedostatak nema. Dve ruke, dve noge, glavu i telo, sve je prisutno.
Možda bi bilo preterano reći da je ružan, Aniki zasigurno nije, iako zgoljav, niskog rasta, kukastog nosa, crvenkaste boje kože, predstavnike je ljudi kojih u ovom delu sveta ne smatramo lepim. Mada blistavo beli zubi u kontrastu sa izrazito tamnom kosom i očima ostavljaju utisak, nije pašenogu ni do kolena, što se tiče spoljašnjeg izgleda i mojih kriterijuma i shvatanja lepote.
Kako Jainin rođendan polako odmiče i svi tu trabunjamo na tri jezika, našem, finskom i norveškom, zapričaše se pašenozi. Parče pice u jednoj ruci, pivska časa u drugoj, oslonjeni na zid o nečemu razgovaraju. O čemu se razgovor vodi između njih dvojice ne znam, jer sam na nekoliko metara od njih pa ih i ne čujem dobro. Potvrdno povremeno klimanje glavom jednog pa drugom mi ne govori mnogo o temi razgovora. Ljubazno se osmehuju jedan drugome, kucaju se i nazdravljaju pićem, pa opet potvrdno klimaju glavama naizmenično, zalivajući hranu i razgovor, pivom.
Dok ih tako gledam mnogo su mi neobični. Jednostavno ne vidim nikakvu prisnost među njima. Vise mi liče na neka dva slučajna prolaznica koja su zastala jedan pored drugog, jer je jednom od njih potrebna neka informacija ili obaveštenje. Ali možda ovo više govori o meni i mojoj uskoskosti jer nisam naviknut da prisniji odnos mogu imati ljudi sa različitih kontinenata.
Dva momka i dve rođene sestre, četvoro ljudi, tri države, dva kontinenta je verovatno previše za mene. Ipak sam ja još uvek gušter u inostranstvu i sve ovo je novo, neobično i čudno mojim vijugama. Ali u svemu novom ima nečeg izazovnog i verovatno me rodjendan Janinin pokrenuo da i sam potražim i steknem neko slično iskustvo.
Tako se ovlaž dotakoh ovih golubčića koji su dugo bili ptice selice dok nisu svile svoje gnezdo, našle svoju drugu polovinu, nastanile se i prestale da lutaju.
Istovremeno je rodjendan i meni pomogao širenju horizonata i mogućnostima interkontinentalnih ljubavi iako već vidim da će to biti jedan dug i neizvestan proces stvarnog razumevanja i shvatanja ovih vrsta ljubavi.