Crtica 43. Smernice

Crtica 43. Smernice . Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

Na kraju ću još i da zavolim ovaj posao. Zašto? Iz razloga bezbrižnosti kojim on odiše. Ponekad je ovaj posao prava sprdnja. Zafrkavam se malo babe malo one mene i tako u krug. Opste je poznato da svako delo zastareva posle 20 tak godina tako da je vreme da objavim sledece.

Od 7 i pol radnih sati aktivnog posla imam oko dva sata. Tako da slobodnog vremena ima na pretek.

Da bi se upoznao malo sa demencijom ,uopsteno, a i sa situacijama na poslu, šta mogu a šta ne mogu, došao sam na ideju da zapišem nekoliko saveta za rad na dementnom odeljenju u Norveškoj.

Pre nego što počnem sa ovim savetima ipričaću jednu zanimljivu situaciju koja me navela da se ovom tematikom pozabavim.

Demencija je majka svih bolesti, kaže stara kineska poslovica koju sam ja smislio. Jedna od mojih omiljenih situacija na poslu kada me neka od pacijentkinja zamoli da je ispratim do toaleta da bi izvršila nuždu ili da bi joj promenio pelenu. Sa razumnim ljudima to bi trebala biti jedna mučna obaveza ali demencija je čudna. Moj odgovor dotičnoj tada glasi : ” Ne bre ne moraš, sedi malo proći će ! ” Zatim ona  čudeći se malo, ponovi : ” Ne, kažeš li ti to meni ne !? ” na šta ja odgovorim: ” Da, da.” Ova moja kombinacija “ne / da” odgovora ja potpuno poremeti. Zbuni je toliko da ona ne zna šta je pitala i da li uopšte imala tu potrebu za toaletom. Priča oko odlaska do wc-a je gotova.

Uzevši u obzir da stariji ljudi često imaju potrebe koje baš i nisu prave, već lažne, kako bi zadobile malo vase paznje, grižu savesti nemam. U ovom a i u jos mnogo cemu su dementni slicni deci. Ovo, možda, mora da se vidi da bi doživljaj bio pravi ali ja ga zabeleži kako , tako.

Zbog ovakvih i sličnih situacija odlučio sam da se pozabavi malo  problematikom te sam se ubacio u ulogu negovatelja – istraživača želeći malo da se obavestim o sposobnostima i moći pamćenja dementnih ljudi. Ove informacije su mi  jednim delom neophodne radi daljeg eskiviranje i  izbegavanja posla

 a drugim delom da malo ubijem vreme koga ovde imam na pretek.

Da nešto raščistimo na samom početku. Radnik u zdravstvu, da bi obavljao savesno svoj posao, pre svega, mora da  voli ovaj poziv. Mene lično zdravstvena profesija nikada nije interesovala te se moj rad ovde svode na to kako da radni dan učinim što ležernijim i kraćim a uz to zaradim po satu 20 evra. Vođen tom idejom nastali su i ovi saveti. Ovih upustava neophodno je da se  pridržavam ako želim da očuva zdrav razum.

Prvi i možda najbitnije je, obavezno naučiti tehniku spavanja otvorenih očiju.

Sećate se te tehnike iz crtice ” Zen faza PP zaštita !? ” Ako se ne sećate prelistajte malo beleške kako biste se informisali kako se ona postiže.

2. “Širok lažni osmeh” bez probuđene emocije tkz. skandinavski smešak.

Ovakav osmeh na licu sa potpunim odsustvom interesovanja za temu ili predmet razgovora završava mi većinu posla. Izvodi se tako što se usne razvuku, oči skupe, vrat izvije, glava zabaci unazad dok neurotično potvrdno klimam glavom izgovarajući povremeno kroz smešak ” Da,da ….”

Pritom jedino osećanje koje  imam je osećaj da zafrkavam onog kome upućujem takav osmeh. Obavezno je ne buditi nijednu drugu emociju osim ove, zavitlavanja osobe s kojom pričaš, inače ” lažni osmeh” gubi svaki smisao. A podrazumeva se da ne slušam šta dotična osoba priča jer  time izbacujem sebe iz ovog stanja.

Treće, ograničim svoja kretanja te se što manje krecem kroz hodnike i zajedničke prostorije u kojima  borave kolege. Zašto ?!

 Zato što će uvek neka od koleginica imati nešto da potraži od mene, neku uslugu ove ili one vrste. Meni bude glupo da odbijem ženu te se celu smenu, kao muva bez glave, vrtim po različitim spratovima doma, sobama pacijenata ili prodavnicama  kupujući im svakojake potrepštine.

4. ” Sigurna kuća.” Odabrati minimum dva pacijenata koji imaju ograničenu moć govora pored odsustva moći pamćenja. ” Sigurne kuće” su odabrane sobe pacijenata koje bi trebale biti u blizini zajedničke prostorije kako bi mogao osluškivati šta se tamo dešava. Sobe u kojim plandujem su pogodne za hranu, piće, sedenje, ležanje i kratku dremku. Obavezno ih zaključavam jer dok koleginica otključava vrata  imam dovoljno vremena da se pridignem, pokupim poslužavnik sa svojom hranom i pićem ostavljajući utisak da tu nešto radim. Time izbegavam dodatna objašnjenja o mom boravku u istoj. Bitno je osluškivati dešavanja ali tako da to ne remeti moj odmor koji je glavni cilj boravka u ” sigurnoj kući”. U slučaju da sam rešio da malo odspavam obavezno podesim alarm na telefonu na max 1 sat od trenutka kada dremka počinje.

Pod pet, ” Socijalno pušenje”.

 Posle  dremke ili dužeg boravka u “sigurnoj kući “obavezno odem na cigaret-pauzu. Cilj ove pauze, uz naravno korisnost od duvanskog dima, je da ostavim utisak društvene osobe i ako to ne želim da budem a  istovremeno i otklonitim svaku sumnju i moje nepostojanje. Ovaj privid socijalizovane osobe mi  pomaže ni u čemu, ali nešto se mora uraditi a ovo je minimum. Povremeni kratak dolazak u zajedničke prostorije uz lažni osmeh i neurotičan potvrdno klimanje glavom me isto tako čine  asimilovanom, prihvaćenenom i prilagođenom osobom.

6.  “Igra Memorije.” Sada smo došli do jednog veoma bitno istraživačkog dela. Veoma je bitno saznati koliku moć pamćenja, odnosno koliko dugo pamćenje služi stanovnice doma, posebno one na mom odeljenju i u mojoj grupi. Veoma laka i zabavna igra a višestruko korisno. Pravila igre su: a) odaberem neku laku norvešku reč ili ime. Prvo sam pokušao sa mojim imenom Predrag ali nije išlo jer je teško izgovoriti te sam izabrao zamenu sa norveškim imenom Frederik. b) jednostavno kažeš pacijentu ” Ja se zovem Frederik !”

Uz pitanje ” da li si me čula !? ” ako ona kaže da jeste pitas je kako se ja zovem !? Ako izgovori ime pravilno štoperica počinje da odbrojava. c) sa pitanjem , Kako se ja zovem ? počnes posle 30 sekundi pa produžavaš za pola minuta kada svaki sledeći put pitaš. Tako dolazim do relevantnih podataka ovog tipa:

Grete : 2 min

Astrid: 3 min

Åse: 10 min

Ingeborg : 1,5 m

Inga:  0,5 min

Judit : 2,5 min

Jurun : 25 min

Ovakvi podaci su mi neophodni kako bi saznao posle koliko vremena se zaboravlja nešto što sam uradio kako ne treba. Time moja radnja ostaje bez svedoka te niko o tome ne može pričati dalje. Šta se ne zna, to se nije ni desilo.

7. ” Radni period.” Sve obaveze i poslove ostavim za vreme poseta rodbine stanovnicima doma. Zašto je ovo važno !? Time nemam vremena za zanovetanje pacijenata, glupa pitanja rodbine a istovremeno ostavljam utisak veoma zaposlenog čoveka koji revnosno obavlja svoj posao. Daleko od toga da je dokon, te ga ne treba uznemiravati ili dodatno opterećivati.

Osmo, “Psovanje.” Kada rodbina ili kolege nisu prisutne i ne mogu čuti razgovor sa pacijentima  na sva njihovih pitanja odgovaram na maternjem jeziku a pitanja koja im postavljam su na maternjem. Pitanja koja postavljam su : ” Voliš li sira sa moga ? “, “Mo’š da pr’neš kad ti je unutra?” , itd. Ta pitanja, oni, naravno, ne razumeju a na norveskom ponavljaju ” Sta , sta ? ” na sta ja ponovim pitanje i sve tako u krug dok se ne ismejem kako treba ili doticnoj dosadi da govori ” Sta, sta ? ” Zatim predjem na sledeceg pacijenta.

 Na njihova pitanja, ničim izazvana, pokušavam da dajem duhovite odgovore pomešane sa psovkama, takodje na maternjem jeziku, da ih ne navodim sada, znate ih vec.

Time postižem dve stvari: prva;

 zabavim se i više nego što sam predpostavljao.   

i druga;

ono što oni mene  ne razumeju šta pričam poništi ona što ja nisi razumeo šta su kolege, rodbina ili oni, pacijenti, tog dana pricali. Tako se desi neka vrsta balansa i ravnoteze  u vezi nelagodnosti koje sam doživeo. Uz psovke kao začin, prisetim se da znam još jedan jezik, koji oni ne znaju, te se time osetim malo i obrazovanijim od njih,  iako se bas ne moze reci da sam vaspitan i kulturan.

9.  Obavezno imam pri sebi jedno pakovanje tableta za smirenje u slucaju da je neka od starina ” ustala na levu nogu” kako bi je pocastio sa nekim lekicem da mi ne bi radni dan pretvorila u nocnu moru ili haos svojoj agresijom ili panikom. Isto tako da trazim svako malo tableticu od nadleznih ne pada i na pamet. A verovatno mi je ne bi ni dali toliko cesto koliko je njima potrebna, brinuci se da se ne naviknu na benzo-dijazepine bake u devedeset i nekoj godini.

Eto to bi to bilo. Molio bih sve koji imaju još neki savet na zadatu temu da mi ga udele.

Sa zadovoljstvom ću ga prihvatiti.