Crtica 45. Slučajan susret . Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prvih gasterbajterskih godina.
Moje ime je nevažno, a možda je i važno.
Ja sam niko i ništa, a možda sam neko i nešto.
Ispričaću vam jedan kratak susret sa …….
U tom trenutku živim ja već par godina u Norveškoj, čuvam stare babe na nekom dementnom odeljenju staračkog doma u Oslu, primam platu od 3.000 evra mesečno i kad sam u domovini vešto se pretvaram da sam neko i nešto.
Jednoga dana kupih kopiran rečnik norveško / srpsko-hrvatski u nekoj školi jezika, pa sa njim pod ruku zaputih se ka Slaviji na pljeskavicu.
Odnosno ne na pljeskavicu. Sada jedem giros, mislim da je zdraviji.
Ulazim u brzu hranu, naručujem taj giros, naslanjam lakat na jedan od šank-stolova pa čuh ovo: “Debela knjiga, a?”
Za istim takvim stolom do mene stoji stariji čovek u kišnom mantilu, i očigledno je da se obraća meni.
Em što gleda u mene, em što niko drugi u hamburgeriji nema knjigu ispod ruke.
” Da”, rekoh. ” Rečnik. Norveško / srpsko-hrvatski.”
” Aha. A jel živite u Norveškoj?”- upita me čovek ponovo.
” Da”, odgovorih ja ponovo pa nastavih odvažno – “Već tri godine. Radim u zdravstvu, dobro je za razliku od ….. ” Bla bla bla bla bla bla.
Toliko sam se razmahao da se jedva setih da ga i upitam čime se bavi, ko je, šta je.
Ne zato što me to interesuje (jer ja bih samo da pričam o sebi, dok bih da me drugi slušaju) već više iz neke pristojnosti.
Te rekoh: ” A, čime se Vi bavite?”
Dobih ovakav odgovor: ” Ma ja sam niko i ništa. Nula. Penzioner.”
Učinilo mi se da je odgovor na moje pitanje neka vrsta ironije, sarkazma i groteske, ali ne primetih na licu sagovornika nešto od navedenog.
Zato i reših da sada kroz osmeh, postavim još jedno pitanje.
” Dobro. A, kada niste bili penzioner čime ste se bavili?”
Dosta bezvoljno odgovori čovek:
” Bio sam profesor neuropsihijatrije na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Zagrebu.
Ali sam niko i ništa. Evo vidite, nemam čak ni donju vilicu pa idem do jednog od mojih bivših studenata da mi uzme otisak i eventualno napravi protezu.”
……….
Od tada je moje ime nevažno, a možda je i važno.
Od tada sam niko i ništa, a možda sam neko i nešto.
Ne bih vas više zamarao u vezi sa mojim mislima i razmišljanjima vezanim za ovaj, slučajan i kratak susret, od tada pa sve do dana današnjeg.