Crtica 46. Galgeberg – Oslo S – Blå Kors

Crtica 46. Galgeberg – Oslo S – Blå Kors. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prvih gasterbajterskih godina.

Slobodno vreme tokom radne nedelje uzrokovano “bolovanjem” me izvuklo iz kuće jednog jutra prilično rano.

Odoh ja tako da prošetam dupe po gradu, i potražim mogućnost za neki privatan poslić kojim bi se bavio.

Zapravo, glavni pokretač tog jutra mi je bila pomisao: ” Pa, majku mu, ako oni daju tri ili četiri hiljade evra svakom od nas za posao, išli ili ne išli na njega, koliko li zaradi neki privatnik koji je ubo unosan posao?”

Ne dade mi više mira ovo pitanje te navukoh na sebe neke prnje i zaputih se ka strogom centru grada da razgledam i zveram okolo, čekajući moj mozak da se smiluje i da me nekom poslovnom idejom obraduje.

Ja njemu što više novih utisaka, a on meni valjda izrodi neku poslovnu zamisao.

Ortački i pošteno, rekao bih. Kada nekog hraniš, red je da ti i on uzvrati. Tako ja i moje sive ćelije sarađujemo. Barem se ja nadam da je tako.

Izleteh ja iz stana pun neke preduzimljivosti, dok čekam bus na stanici. On naiđe, ja uđoh, pa sedoh, razgledajući ljude oko sebe, i tražeći im u oku potrebu za nečim što bi im ja mogao ponuditi.

Na sledećoj stanici, uđe crnac i sede do mene. Kompletna oprema je na njemu. Slušalice, nakrivljen kačket, džak pantalone, skejterske patike, dredovi, debeli lanci i katanci. Kao da je krenuo na snimanje nekog filma.

Ništa neobično i ništa vredno nekog pomena, ali sede čovek do mene, pa je i red da ga malo osmotrim. Dok je crnja koji sedi do mene donekle statista ove priče, jedan od dvojice glavnih aktera sedi preko puta mene, u istom redu kao i ja, samo sa druge strane autobusa.

Pa da ga malo i opišem kada je već jedna od glavnih uloga prve epizode današnjeg dana.

Riđobrad, riđokos, sa kapom na glavi čiji duži pramenovi otkrivaju njenu boju. Kao što rekoh, na glavi je kapa, crne boje, na kojoj su izvezeni nekoliko vojnika koji nose u ruci koplje. Ti vojnici drže u rukama to koplje i reklo bi se da će se brzo boj zadenuti, i da će ga upotrebiti.

To je ipak samo kapa, čiji je tvorac, a izgleda i ja, nekom borbom opsednut. Ili je samo logo i reklamni trik za koga je neko smatrao da će imati prođu.

Bledo lice i tamne sportske naočare na glavi, ne dozvoljavaju posmatraču da vidi ogledalo duše ovog ratnika. Mada je to šteta za ovu priču, jer su njegove oči sigurno zanimljive, uzevši u obzir ono što sledi.

Levo uho ukrašavaju dve poveće alke, dok se desno ne vidim, i ne znam da li ga uopšte i ima. Ne bih se začudio da se na drugoj strani glave, ne naiđe na parni organ.

Crna jakna i bež šuškave pantalone su odeća ovog mog saputnika, i on sedi u jednoj veoma čudnoj vrsti sedišta. Taj sic je malo širi od uobičajenog, i u njega može sesti roditelje i dete, ili neka debeljuca, ali nikako dvoje odraslih, jer pored toga što nije dovoljno širok, ima i oniži naslon za ruku, te se ne može sesti polovinom dupeta, ili samo osloniti.

Još jedna ” sitnica” se mora zapaziti i zabeležiti pre nego što pređem na drugog aktera ove priče, i naravno, sam događaj.

Dotični saputnik svo vreme dremucka, i jedino što ga remetim je kada autobus naiđe na ležećeg policajca ili neku rupu, pa poskoči malo. Tada malo pridigne glavu i kao da tim pokretom upozorava vozača da vozi opreznije, jer remeti mir pravih putnik. Ali ništa ne kaže, već opet malo dremne.

E, sada već možemo preći na našeg novog saputnika koji ulazi na Grønland – stanici koja vri od šarenila različitih rasa ljudi, nacionalnosti, religija, kultura, tradicija, a i psihofizičkih stanja.

Na prednja vrata ulazi crnac, vidno raspoložen. Čak mi je radost tolika, da su mu oči sjajne, a suze radosnice se slivaju niz obraze. Ah, centar za ravnotežu jeste malo poremećen,  jer navigacija levo-desno je dobra, ali izgleda da pravo, malo ipak baguje. Ah, Bože moj, neku žrtvu moraš podneti u životu!

U ofucanoj jakni, neuredne kose, prljavih ruku i bez pet-šest prednjih zuba u gornjoj vilici, približava se delu autobusa u kom ja, crnja do mene, i riđokosi sedimo.

Sve je bliži i bliži, radosniji i radosniji, jer prepoznaje lika koji sedi do mene.

I čujte ovo, seda u krilo riđokosom, ne primećujući da je seo preko njega, već misleći da je seo u prazno sedište pored njega. Počinje da priča sa svojim poznanikom skroz opušteno. Čavrljaju oni o nekom starom kafiću Babilon-u, o ekipi koja se tamo okupljala, starim uspomenama, raspituje se za zajedničke poznanike, šta je sa ovim i šta radi, gde je onaj i viđa li ga.

Dok ova dvojica pričaju li pričaju, ridjokosi Norvežanin, ispod crnca, pokušava da nešto kaže i napravi i najmanji pokret, ali mu je toliko dobro da nema snage ni glasa pustiti, a kamoli nešto preduzeti.

Ne, ne nemojte pomisliti da se on ne trudi.

On pokušava da podigne glavu, i da progovori, ali negde na pola puta glava sama od sebe kljucne, misao odluta i teret čoveka koji mu sedi u krilu postane nevažan. Dok crnac sedi preko njega, i melje li melje, o zabavama u Babilonu, i o tim provodima kakvih nigde više u Oslu nema.

Počeh da se smejem prvo u sebi, onda rukom preko ustiju da prigušim smeh, a zatim i glasno puštajući suze radosnice kao i moj saputnik.

Izađoše svi zajedno kod železničke stanice na Oslo S-u, a ja krenuh sa njima nemajući šta pametnije da radim.

Krenusmo ka Oslo -plata (ploči Osla) gde se obično skupljaju ovakve face kao moji saputnici.

Stadoše oni u neki red, stadoh i ja.

Dele se bageti punjeni dimljenim lososom, kajganom, sa puno majoneza i perima zelene salate. Uzeše oba crnca i riđobradi po sendvič, te dođe i na mene red.

Ali ne leži vraže!

Bih malo sumnjiv onoj ženici što deli sendviče, te mi zatraži karticu plavog krsta.

Ja joj odgovorim da nemam.

” Jesi li ti registrovan zavisnik i član plavog krsta?”- upita me.

” Nisam”, odgovorih,” ali sam probao sve vrste droga i narkoman sam” – kažem.

” A, ne, ne. Ne možeš dobiti sendvič, moraš da se registruješ prvo!”

” Dobro, registruj me!” -kažem.

” Ne mogu ja da registrujem. Moraš da odeš do plavog krsta i da se učlaniš.”

Kako to da uradim?- upitah.

«Moraš da odeš do ulice Storgata 38 i njima se obratiš.»

Sa obzirom da je Storgata na 300 – 400 metara od Oslo S, reših da odem i registrujem se.

Na informacionom šalteru sačekaj me opet neka ženica i upita kako mi može pomoći.

Rekoh joj da sam zavisnik, i da sam došao da se registrujem.

Zatim me upitam šta od opijata koristim i koliko često.

Rekoh joj da antidepresive pijem svaki dan, pijančim jedanput nedeljno, pušim marihuanu i hašiš nekoliko puta mesečno, a “skijam” jednom mesečno.

Skijaš?  – upita ona.

Da, rekoh, upotrebljavam kokain jedanput mesečno, ali bih pio i drogirao se svaki dan, kada ne bih morao da radim a imao novca za to. Ali radim, pa ne mogu više od ovog.

Zato sam i došao od vas, jer su me prijatelji poslali, i rekli mi da treba da se registrujem da bih dobio opijate i materijalna sredstva potrebna za drogiranje. A i sendvič na Oslo – plati.

Sada me već gledala u čudu!

” Mi radimo, između ostalog, sa zavisnicima i pokušavamo da ih uključimo u različite projekte sa ciljem da nađu posao, rehabilitujemo ih, pomognemo im da se izbore sa porocima i da nađu smisao i svrhu života van opijata i narkotika – reče ona.

A ne, rekoh, ja bi baš da ga tražim u tome.

A posao mi ne treba. To već imam, iako ne znam šta će mi. Tako reći sve ostalo mimo posla mi treba, ali to mi nikako ne treba. Ja sam došao da se registrujem kao korisnik narkotika kako bi mogao češće da ih koristim.

Da li imate to u ponudi?

Nažalost nemamo – odgovori ženica misleći da se sa njom zafrkavam.

Imaš li ti neki drugi problem?
Imam, rekoh, neostvarenost.
E mi te probleme ne rešavamo vec treba da nadjes psihologa, reče službenica gledajući da me skine sa one stvari što je pre moguće.

E onda ništa, hvala vam na vašem vremenu, rekoh i okrenuh se.

Ništa od onog ukusnog sendviča sa dimljenim lososom.

A izgleda da se neću ovajditi ni kao narkoman.

Ah, opet samo na početku, a taman sam mislio da ću nešto rešiti.

A uzevši u obzirom da ne volim da me drugi upošljavaju, izgleda da mi je jedini spas u preduzetništvu.

Tako da ću se morati vratiti postavljenim ciljevima pre početka ove priče, i na mesta sa kojih bi započeo ishranu svog mozga biznis idejama.

Eto ujedno to bi i događaj toga dana. O njegovoj zanimljivosti prosudite sami, a ako sam vam otvorio neku temu za razmišljanje tim bolje za sve nas. Ne verujem da od ovde pročitanog, može neka šteta  nastati. To bi za mene bilo zaista veliko razočarenje.