Crtica 6. Ja i 17 crnaca na fudbalskom terenu

Crtica 6. Ja i 17 crnaca na fudbalskom terenu (Beleške iz prve “gasterbajterske” godine)

Ovi momci, bolje reći momčići, su bili desetak i više godina mlađi od mene. Ipak, nisam se „mnogo pitao“ kao najstariji na terenu. Prebrojali smo ljudstvo, podelili se i počeli utakmicu. Na polovini terena, sa dva rukometna gola, postavljen duz uzduznih linija terena, rasplamsala se borba. Na jednoj strani je igralo devet vitkih i britkih afričkih „zveri“, a na drugoj osam istih i ja-jedini beli čovek na terenu, branilac fudbalske časti Starog kontinenta. Osetio sam se kao dupli stranac: s jedne strane, bio sam u Norveškoj, stranoj zemlji, a s druge strane, bio sam na terenu sa sedamnaest Afrikanera kao jedini belokožac. „Bolje od ovog ne može“, mislio sam se. U sred Norveske ja na terenu sa sedamnaest Afrikanera. Svi stranci kao i ja.

Uslovi za utakmicu fenomenalni. Temperaturu i vlažnost vazduha i vazdusni pritisak, nisu mereni. Podloga na terenu je bila fantastična. Veštačka trava pod nogama ( super kvalitet, skoro kao prava), otvoren teren, i pogled koji puca na pokošene padine brežuljkastog reljefa okoline Osla; trkačke i biciklističke staze kojima su zujali biciklisti i ljubitelji džoginga savršeno su se uklapale u ambijent.

Prolece je.Visoko procvetalo drveće, meni nepoznate vrste, pojacavalo je zelju za dokazivanjem na terenu. Osećao sam se veoma dobro na igralistu sa sedamnaest atleta vretenastih mišića; iako su moja dva koraka bila njihov jedan, a moj skok iz petnih žila za njih je bio obično poskakivanje.

„White man can’t jump“ – jeste li pogledali taj film?

A, da! Umalo da zaboravim. I sudija je bio prisutan. Čovek koga često viđam na ovom terenu je isto tako crn kao i ostali. Imao je podkresanu sedu bradicu, i svojim izgledom više je podsećao na afričkog Deda Mraza, nego na nekog delioca pravde. Primetio sam da on svojim ponašanjem, kao izraziti zaljubljenik u sport, ima jak uticaj na mlade naraštaje; njegova pojava je očigledno imala motivišuće dejstvo na sve momke na terenu, kao da je on bio mnogo više od trenera. „Mora da je neki njihov vaspitač“, zaključio sam. „On ih verovatno sklanja sa ulica i baca ih na sportske aktivnosti“. Često u ovom delu Osla koji se zove Tøyen, momci iz Afrike „zalutaju“ i izaberu pogrešne životne puteve. Počinju da kradu, prodaju i konzumiraju drogu, jednom rečju, kreću da žive „thug life“, sanjajući da će jednog dana postati opasni momci kao njihovi reperi idoli iz Amerike.

Da se mi vratimo na dešavanja na terenu sa veštačkom travom. Ulogu desnog beka sam i birao i nisam birao; sa povremenim ubacivanjem po desnoj strani, učestvovao sam u završnici nekoliko puta. Gol šansa mi se pružila, ali je nisam realizovao. To je bio moj učinak u napadu za nekih pola sata igre. U odbrani sam svoje zadatke obavljao dobro, sve dok snaga nije popustila, a za njom i koncentracija. Tada sam jedan protivnički korner pretvorio u auto-gol!

„Ljudski je grešiti, a i godine su me pritisle“, tešio sam se.

Kako su momci odreagovali na ovu moju glupost? Da budem iskren, odsustvo njihove reakcije me je potpuno porazilo. Očekivao sam barem neki prekor, psovku, lekciju iz fudbala. Ništa od toga se nije desilo! Tražio sam krajičkom oka, potajno, bilo kakvu reakciju sa njihove strane. Barem izraz razočarenja na njihovim licima, mrmljanje u bradu, stisnutu pesnicu….bilo šta. Međutim, ništa od toga nisam mogao da primetim. Ili su oni to dobro krili, ili mi je promaklo. Ili, što je bilo gotovo neverovatno, imaju neverovatni prag tolerancije? Utakmica se nastavila, a ja sam u polu-napetom stanju iščekivao reakciju. „Šta je sad ovo?“, pitao sam se. „ Da li se prave fini zato što sam stranac kao i oni, ili su jednostavno takvi?“ Znam da bi se ja licno izdrao na bilo koga ko bi napravio gresku u tom odsudnom trenutku, sve da mi je iz oka ispao.

Moji saigrači su se na rastanku osmehnuli, gledajući me pravo u oči, bez trunke osuđivanja. Blesnuli su njihovi zubi beli kao sneg, a u očima radost i neka zapaljena iskra.

Ne, nije tu bilo ničega što bi makar podsećalo na osudu i omalovažavanje. Samo iskrena želja da se ponovo sretnemo i odigramo još jednu utakmicu. Bila im je važna igra, kao i meni. Nije bilo bitno ko je bolji iako to bas i nije u skladu sa mojim shvatanjem fudbala kao nadmetanja.

Ali hvala im na tome. Jedva cekam sledeci susret da popravim moj prvi utisak i njima ojacam zelju za takmicenjem i pobedom. To nam je svima potrebno u inostransvu.