Crtica 7. Autobuska stanica

Predrag Aleksić, Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Crtica 7. Autobuska stanica

Autobuska stanica u Oslu. Sedam sati je ujutru. Pre nego li uhvatim tramvaj koji staje preko puta glavne autobuske stanice, prošetam nekoliko minuta kroz zastakljni deo, koji je ujedno i tržni centar. U početku sam ovo radio ne bih li izbegao da na posao dođem pre vremena, jer koristim dva prevoza do posla: Prvi deo puta koji prelazim autobusom, ne poklapa se sa vremenom u kojem stiže tramvaj, tako da pri tom presedanju imam oko petnaestak minuta vremena za plandovanje. Da bih izbegao čekanje na stanici i blejanje u digitalnu tablu koja pokazuje kada tramvaj dolazi (a pritom je ledeno hladno), ja se tada zavučem u zatvoreni deo stanice da malo ubijem vreme i prošetam noge.

Prostrana je ova glavna autobuska stanica u Oslu. Vrata koja se automatski otvaraju i zatvaraju, i jos jedna velika kružna vrata su njeni ulazi i izlazi. U njoj nailazimo na šaltere za kupovinu karata i informacije, automate za podizanje para, pekare, trafike, internet kafee, razne učionice opremljene kompjuterima, ekrane sa rasporedom dolaska i odlaska autobusa. Dok se u sedam časova izjutra prve uslužne i trgovinske radnje otvaraju, bujica ljudi se već priprema za putovanje ili odlazak na posao. Lako je uočiti razliku između ove dve grupe putnika. Prvo što upada u oko jeste da ovima što idu na posao nedostaje prtljag. Kod ovih što hitaju na posao, pažljivi posmatrač može i po fizionomiji primetiti razliku. Svima njima se ocrtava na licu izvesna zabrinutost; ima tu i neke zamišljenosti, odsutnosti – njihove misli nisu na autobuskoj stanici, već putuju ka kancelarijama, fabrikama, školama ili bolnicama gde ih čeka šef koji ih nervira, ili dosadni kolega koga uporno pokušavaju da izbegnu na pauzi za ručak. Nekima su misli ostale kod kuće – u toplom krevetu, gde se još uvek lenjo izležavaju, uporno odbijajući da izađu napolje u ovo hladno i tmurno jutro. Nasuprot njima, oni koji putuju odaju utisak užurbanosti; na njihovim licima se ocrtava lagana nervoza pred put, to specifično osećanje ushićenja pomešanog sa nestrpljivim iščekivanjem. Putnička groznica, verni pratilac svih putnika, ima na svakom licu i telu svoje pokazatelje: neki uporno grickaju donju usnu i upitno se smeškaju, drugi izgledaju kao petogodišnjaci ispred prodavnice slatkiša koji žele da se što pre otrgnu roditeljima iz šaka i utrče unutra, dok treći odaju utisak prividne smirenosti, dok se u njima odvija ko zna kakav film.

Koferi u koferčići različitih boja i oblika, kakofonija zvukova koja posle izvesnog vremena dobija neki svoj unutrašnji ritam, pomešani mirisi hrane, parfema i sredstava za higijenu – sve to zajedno čoveka stavlja u situaciju nad kojom nema nikakvu kontrolu, te jedino što mu preostaje jeste da bude nemi posmatrač ovog neobičnog jutarnjeg ringišpila.

Neki ljudi su podbuli od spavanja, naduvenih lica oni hitaju ka svom cilju. Drugi, nešto sporijih pokreta, i ne sasvim budni, tumaraju po stanici čekajući da prođe još malo vremena do njihovog prevoza. Ovi drugi su ipak bolji od onih prvih, ( uspavanih i podbulih ), jer su se bolje organizovali i došli na stanicu ranije, pa ne prave pometnju, niti bezglavo žure. Jeste da će malo duže čekati, ali ne brinu brigu.

Šta je to na ovoj stanici toliko interesantno, da svaki put kada radim prvu smenu, prošetam njom sa nekom nadom i uvek popravim svoje jutarnje raspoloženje? Verovatno je to želja da otputujem negde, da vidim nešto novo, neočekivano. Želja da se istupi iz kolotečine, hrabro i odvažno; da se pokida gvozdeni lanac svakodnevnice u kome su jedine karike posao i kuća. Ili je možda to želja da se otputuje na poznato mesto gde ću sresti bliske i drage osobe. Verovatno je i jedno i drugo: nemirni avanturistički duh koji želi da luta po ničijoj zemlji, ali ujedno da bude i u svom dvorištu. Nemoguća misija !

Jako mi se sviđa ova stanica, što zbog svoje arhitekture, što zbog svrhe. Zamišljam sebe kako sa nekoliko kofera jurcam po ovom mestu, da bih stigao do odabranog mesta. Cele porodice su sa koferima. Deca vuku koferčiće i izgledaju kao minijature svojih roditelja. Sedi, stariji čovek, sa slušalicama u ušima mi preseca put i nastavlja da užurbano hoda ka jednom od bočnih izlaza. Mladići i devojke zasmejavaju jedni druge ili potvrdno klimaju glavom na predloge partnera. Grupice mladih ljudi se smeju, zadirkuju i šire oko sebe neku veselost koja je gotovo zarazna, što je tako svojstveno svakoj mladosti. Avantura je počela. Putnička groznica se oseća i širi po vazduhu. Putovanje, situacija koja prekida običnost svakodnevnice, toliko potrebna čoveku koji je prirodni protivnik rada, čoveku koji beži od smenjivanja perioda rada i odmora, čoveku koji bi da unese novinu i zadovoljstvo u svoj život. Radost, promenu, novi događaj. Ili možda da osveži stare uspomene i prijateljstva.

Toliko toga ima lepog u putovanjima, i sve se to može pročitati na licima putnika, samo ako poznaješ pismo.