Versifikaciji, opkoračenje strofa, stih i rima

Kurs je namenjen svima koji žele da pročitaju nešto zanimljivo i korisno ili pak provere svoja znanja.

Pre svega hajde da obnovimo ili naučimo nešto o versifikaciji, opkoračenju strofi, stihu i rimi.

Metrika  (Versifikacija)

Versifikacija je nauka o stihu i podrazumeva organizaciju stihova specifičnim oblikom govora pesnika što za rezultat uvek daje neku zvučnu organizaciju. Drugi naziv za versifikaciju je metrika, a termini potiču iz antičke metrike.

    U užem smislu metrika predstavlja tehniku građenja stihova pomoću metra kao sistema za klasifikaciju, gde ritam zavisi od smene dugih i kratkih slogova (kvantitet sloga), pa otud i kvantitativna metrika. Postoje normativna, deskriptivna, muzička, akustička metrika itd. Na primer kada ritam u pesmi zavisi od prirodnog ritma disanja pesnika govorimo o akustičkoj metrici. U ovom slučaju naj ispravniji odnos prema stihu je odnos jezičkog stranca.

Postoji naravno i metrika u muzici. Muzička metrika se poziva na ideju o postojanju ritma u svakoj umetnosti. Tok naglašenih i nenaglašenih tonova se zove muzički metar, a nauka o metru zove se metrika.

U narednim pasusima iznosim podatke sa sajta filolog, kako bi se projekat EKS oslonio na već postojeće medije.

Postoje tri sistema versifikacije:

1. metrički sistem versifikacije upotrebljavao se u grčkoj i rimskoj književnosti  i zasniva na vremenskom izgovaranju sloga (dužini trajanja sloga);

2. silabički sistem versifikacije za ritmičku meru uzima broj slogova u jednom stihu;

3. tonski (akcenatski) sistem versifikacije kao ritmičku meru  uzima raspored akcenata u stihu.

Srpska versifikacija je silabičko-tonska. Ritam se u njoj određuje prema broju slogova u stihu i prema pauzi na određenom mestu u stihu, tzv. cezuri (silabički princip), kao i prema rasporedu akcenata u stihu (tonski princip). Nazivi za raspored akcenata u najmanjim ritmičkim jedinicama uzeti su iz grčko-latinske (antičke) metrike: trohej (ˉˇ), jamb (ˇˉ) i daktil (ˉˇˇ). U trohejskom stihu naglašeni su svi neparni stihovi, u jampskom naglašeni su svi parni, a u daktilskom stihu naglašen je svaki treći slog počevši od prvog.

Opkoračenje

Opkoračenje je kada se sintaksička celina ne završava u jednom stihu, nego se prenosi u drugi stih:

Zgurena na snegu, seoska kapela

zebe usred groblja. Nebesa su bela…

ili se prenosi iz poslednjeg stiha jedne strofe u prvi stih sledeće strofe:

Nad šedrvanom leptiri se gone

i sjajne kapi sa bezbroj rubina

rasipaju se, dok polako tone

jesenje sunce… I ko sa visina

olovni oblak po duši mi pade,

najcrnji pokrov bola i gorčina.

Strofa

Strofa predstavlja dva stiha ili više stihova ujedinjenih istom ritmičkom organizacijom.

 Vrste strofe:

distih (strofa od dva stiha),

tercet (strofa od tri stiha),

katren (strofa od četiri stiha),

kvinta (strofa od pet stihova),

sekstina (strofa od šest stihova),

septima (strofa od sedam stihova),

oktava (strofa od osam stihova),

nona (strofa od devet stihova),

ecima (strofa od deset stihova).

    Posebna vrsta strofe je onjeginska strofa, koja se sastoji od 14 stihova sa karakterističnim rasporedom rime. U ovoj strofi napisan je roman u stihu Evgenije Onjegin Aleksandra Sergejeviča Puškina.

Stih

Stih je osnovna ritmička celina u pesmi, koja zauzima jedan red. Stih se sastoji iz dva polustiha, polustihove čine stope ili akcenatske celine.

Hajde | devojko ‖ u našu | zemlju,

Naša je | zemlja ‖ vična | obična.

 stopa         cezura           polustih

​Vrsta stiha određuje se na osnovu broja slogova u stihu.

U narodnoj poeziji postoje dva najraširenija stiha:

epski deseterac – ima stalnu cezuru posle četvrtog sloga (4+6) i

lirski deseterac – ima stalnu cezuru posle petog sloga (5+5). U bugaršticama se javlja  stih od petnaest ili šesnaest  slogova sa cezurom posle sedmog, odnosno osmog sloga.

Pored ovoga česti su stihovi osmerac, šesterac, dvanaesterac i dr.

U umetničkoj književnosti postoji veća raznovrsnost stihova.

Upotrebljavaju se: epski i lirski deseterac, osmerac, sedmerac, deveterac, jedanaesterac itd.

Posebnu vrstu stiha predstavljaju heksametar – stih od šest stopa sa cezurom posle šestog, sedmog ili osmog sloga i aleksandrinac – stih od dvanaest slogova sa cezurom posle šestog sloga i dvostrukom rimom (u sredini i na kraju stiha).

Slobodan stih je nejednake dužine i bez rime

​

Rima

​Vrste rime

Rima (slik) predstavlja glasovno podudaranje reči na kraju dvaju stihova počinjući od naglašenog vokala poslednje reči u stihu pa do kraja te reči.

​

Po kvalitetu rima je pravilna ako se glasovno podudaraju svi glasovi, čista je ako se i akcenat poklapa (táma – sáma), nečista je ako su akcenti različiti (dan – san), bogata je ako podudaranje počinje i pre naglašenog vokala (srebra – rebra).

Po rodu rima može biti:

muška (ako je podudaranje u jednom slogu),

ženska (ako je podudaranje u dva sloga) i

​daktilska (ako je podudaranje u tri sloga).

Prema distribuciji, odnosno rednom broju stihova koji se rimuju rima može biti:

parna (aabb),

ukrštena (abab),

obgrljena (abba),

nagomilana (aaaa) i

prepletena (abc abc).

Rima je otvorena ako se završava otvorenim slogom (na samoglasnik) i zatvorena ako se završava zatvorenim slogom (na suglasnik).

​

Leoninska rima je ona koja se ostvaruje u sredini i na kraju reči jednog stiha:

​Dođe doba | da idem u groba.

Beli stih je stih koji se ne rimuje.“

​

Haiku

​I za kraj, da se vratimo na Haiku, jedna od najkraćih poetskih formi, najomiljeniju lirsku vrstu u Japanu (tradicionalni žanrovi tanka i vaka, metrički čvrsto uređeni). Može se ispisati kao sintaksička celina i u više stihova, mada se ranije taj iskaz saopštavao samo u jednom stihu od 17 slogova. Haiku se formirao kao samostalan žanr onda kada se kao “otvarajući stih” (hokku) izdvojio iz duže pesme (haikai), koja se, opet, kao “lančani niz” stihova (haikai no renga, koji započinje jedan a dovršavaju drugi pesnici), negovala naročito u XVI veku. Termin haiku uveden je tek pod kraj XIX veka, kada je Masaoka Shiki izvršio reformu haikaki tradicije i haikai poezije kao staromodnog modela.

Iz haikai no renga izdvojila se najpre rečenica saopštena prvim stihom (maeku), koja je mogla biti grafički složena u tri reda, s rasporedom slogova 5, 7, 5, (kako se danas mahom i ispisuje haiku). Dopunjujući stih (cukeku) obuhvatao je iskaz u dva reda, od kojih je svaki sadržavao po 7 slogova. Kombinacijom maeku i cukeku dobijala se potpuna tanka ili vaka poema. Tanka je dakle poetska forma koja je vekovima bila glavni predstavnik klasične vaka poezije, a koja je danas, uz haiku, najpopularnija poetska forma u Japanu. Sastoji se od pet stihova složenih u osnovnom metričkom ritmu 5: 7: 5: 7: 7, tj. od 31 sloga. Prva tri stiha se zovu “Gornja strofa”, a zadnja dva stiha “Donja strofa”. U građi slična sonetu, tanka u antitetičkom obliku ozražava teme ljubavi, žalosti, sreće. “Gornja strofa” često postaje haiku ili hoku pesma.

Pored osnovne versifikacione strukture haiku pesme: 5: 7: 5 postoje takođe stihovi sa takozvanim „suvišnim slogovima“ i “nedovoljnim brojem slogova”. Ima stihova sa pauzom (dijarezom) i bez “pauze”. Dijareza je obično na kraju prvog, ili na kraju srednjeg stiha.

Što se sadržine tiče, postoje stihovi gde se pauza u smislu poklapa sa pauzom forme, ali postoje i stihovi sa cezurom bez prekida smisla. Kada je pauza forme u sredini stiha, predah u smislu se poklapa sa njom. Neizostavna je i primena kigoa (sezonske reči kojom se imenuje ili samo sugerira godišnje doba na koje se pesma odnosi).

U kvizu koji sledi čućete i pročitati pesme našeg pesnika Slobodana Mirovića – Bolera, a zatim pokušati da odgovorite na obrazovno- zabavna pitanja vezana za ovu lekciju i Bolerove pesme. Srećno!