Crtica 12. Norveški mali privatni biznis

Crtica 12. Norveški mali privatni biznis.  KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM.Zapisi iz prvih gasterbajterskih godina.

Kaže jedan moj poznanik – nesvrstani, da je najveći problem nas stranaca u Norveškoj što razmišljamo o zaradi i novcu dok radimo za druge, a ne o privatnom biznisu. A i oni, od nas stranaca, koji i razmišljaju o ovom, većini se sve završava, na samo tom isto razmišljanju i planiranju raznoraznih poslova bez odlučnosti da to sprovedemo i u delo.

I tako iz godine u godinu želimo, iz decenije u deceniju pravimo planove, uvek nešto novo, i uvek ispočetka.

I opet jedno te isto. Iznova pa opet.

Prelazimo sa razmišljanja o jednom biznisu na mozganje o drugom privatnom poslu, bez konkretnog i valjanog delanja, reče on.

Očigledno je da smo svi zbog novca došli u Norvešku inače da je avantura u pitanju verovatno bi smo išli u Španiju, Dominikanu, Brazil, Kambodžu, Nepal ili Australiju. Kada smo se već krenuli u potrazi za lovom pametno bi bilo da je i zaradimo. Onu pravu lovu a ne ostatke sa stola Norvežana – reče nesvrstani.

Pa naravno, kažem mu ja. Ali kako, bre, da sa bavimo privatnim poslom kada nemamo para za ulaganje u uslugu, proizvodnju ili prodaju?

Ma ne radi se o tome, kaže on. Ovde je posredi stid i lenjost.

Stidite se, bre, da učinite nešto što bi neki vaš zemljak mogao da vidi i osudi a zatim prenese dalje i kompletno vaše okruženje sazna za tu vašu “sramnu” uslugu ili posao dok kada vas niko ne vidi niko, brišete tamo neke babe i umivate dede.

Što se tiče lenjosti tu je najveći problem mentalna lenjost; da se radu na sebi, uči norveški jezik, popravi znanje engleskog, upoznaju nova pravila igre u novoj sredini i stvaraju nova poznanstva i prijateljstva u Norveškoj. Svi ste nekako okrenuti tome da odradite neku prekovremenu smenu i zadovoljavate se sa 200 EUR mesečno dodatka na vašu platu.

On dalje smatra da svi mi stranci u Norveškoj imamo već neku vrstu zanata ili dara, u svojim rukama ili svojoj glavi, ali je nismo svesni a i mogućnosti za samostalno pružanje usluga u Norveškoj su nam male jer prvo trebamo upoznati potrošače svojih usluga, trendove na tržištu, kako prezentovati svoju uslugu i kako ubediti konzumente da baš nas odaberu. Većina nas stranaca nije baš voljna da se toliko angažuje na početku svog novog života, da se bavi baš toliko širokim spektrom. Vremenom biva to sve teže i teže jer ušuškanost u platu koja zadovoljava osnovne životne potrebe i kratko radno vreme, urade svoje.

U ovoj zemlji mogu da se zarade ogromni novci ako se USUDIŠ da učiš, misliš i radiš samo za sebe! Ostalo je sve boranija. I život i pare – reče ovaj moj sagovornik i uđe u legendu.

Ali pre nego što nastavim sa temom našeg tadašnjeg razgovora, da napravim samo malu pauzu i na brzinu ispričam kako sam ga upoznao.

Lutajući po Oslu jednog majskog dana , sit pečenih viršli i pica, prijede mi se pečenje te počeh da tražim restoran na netu koji nudi pečenja. Tako i nadjoh restoran Barcelona na Grünerløkka ( Zelenoj Poljani ) , delu grada Osla ili ti bolje reći centru istočnog Osla , nekoj vrsti alternative zapadnom delu grada i mestu okupljanja onih kojima lickanje i pickanje nije u krvi.

Zaputih se tamo , udoh u tu krčmu , sedoh za sto i naručih, pattegris i pils – prasence i pivo.

Sto preko puta mene sedi jedan srednjovečan čovek, preplanuo u licu koji niti baš pripada, niti baš odudara od ovog dela grada Osla.

Ne znam uošte gde bi ga trebalo postaviti a da to okruženje njemu baš legne. Kao da nema neki kalup već svemu i ničemu pripada i ne pripada. Naravno to je moj prvi subjektivan utisak o ovom čoveku stečen posmatranjem stila oblačenja koji lako može da prevari.

Obuven je u Sebago – brodarice, odeven u džins pantalone, košulju, ešarp oko vrata i zlatni sat na ruci. Daleko od toga da je on obučen po najnovijim trendovima modne industrije ali ne bih rekao da nema uopšte interesovanja za modu. Ne znam kako da ga definišem. Nesvrstan je možda najbliži opis njegov stilu.

Sedimo tako jedan naspram drugog sve dok u jednom trenutku on primetivši da ga gledam podiže lagano času u vis i pogledavši u mene , nazdravi mi kako pogledom tako i čašom.

Ja izustih tada – Skål – Živeli – i ne primetivši da sam rekao na norveškom jeziku jednu reč dok drugu na našem.

Našta mi odgovori poznanik iz kafane: ” Reče li ti to živeli !? “

Da ,rekoh – odgovorih.

Znaš li ti koja je verovatnoća da ja i ti pričamo naš jezik a nalazimo se u istoj kafani – upita me.

Nisam siguran, odgovorih, ali sigurno ne velika.

E pa to da li je velika ili mala ja to ne znam, reče, ali je svakako 1% . Što će reći da ako ovde ima 100 ljudi jedan priča naš jezik ako nas ima dvesta, dvoje. To jest ti i ja. Procentualno gledano.

Ne bih rekao da nas je baš 200 u ovoj kafani , rekoh kroz osmeh.

Ni ja, odgovori, nesvrstani.

Pa onda poče to kako već obično i ide – reče on , rekoh ja , pa opet reče on, pa opet rekoh ja, pa popismo i drugo, treće, peto pivo dok su stolovi u kafani toliko blizu bili da čak nismo trebali ni da prilazimo jedan drugom za sto već smo bez dovikivanja dobacivali jedan drugom pitanja i odgovore.

Čime se bavis ? – upita nesvrstani.

Radim kao negovatelj – bolničar u domu za stare na demenciji na Nordstrand -u. A , ti !?

Ja sam perač prozora, glavni perač prozora – reče nesvrstani.

Glavni, a !? Imaš najveću glavu, jel !?

Da, baš tako – reče on.

E vidi da ti ispričam jedan vic za pranje prozora ako nisi čuo. Znaš li vic o Muju i Hasu kada Mujo radi u prodavnici mešovite robe dok je Haso došao kod njega da malo uhvati posao i da ga ovaj pouči trgovini !?

Ne znam, reče poznanik iz kafane. Ali me interesuje.

Slušaj sada – rekoh ja te počeh pričati vic.

Kao što rekoh, Mujo je prodavac a Haso gleda i sluša šta ovaj radi. Ulazi jedna mušterija i pita da li imaju Ariel – sredstvo za pranje veša jer hoće da opere zavese u mašini !?

Imamo, gospođo – odgovori Mujo a i Ajaks – sredstvo za pranje prozora, je na velikom sniženju.

Šta će mi Ajaks ? – upita žena.

Pa , gospođo, reče prodavac Mujo, kada već perete zavese, operite i prozore , lepše će mnogo da bude a i istaći ćete čistoću zavesa, kroz čiste prozore.

Sjajna ideja, odgovori mušterija i kupi i Ariel i Ajaks.

Doviđenja i prijatno, reče Mujo i žena izađe.

Gleda ga Haso pa mu reče – Kako joj uvali ovaj Ajaks,svaka ti čast !

Ah – reče Mujo. Moraš da poznaješ mušterije i da imaš priču.

Mogu li ja da probam sa sledećim kupcem ? – upita Haso.

Ajde, probaj – odgovori mu Mujo.

Ulazi ponovo još jedna žena u radnju.

Dobar dan.

Dobar dan.

Da li imate uloške ? – upita žena.

Da imamo, reče Haso.

OBay i Always – sa krilcima, bez krilaca, ultra, ultra plus , senzitivni, 3 kapi za noćnu , 2 za dnevnu upotrebu i jedna kap za pred kraj menstrualnog ciklusa.

Daćete mi Always ultra plus sa krilcima jedno pakovanje, reče žena

Naravno, reče Haso. A i Ajaks, sredstvo za čišćenje prozora nam je na velikom popustu.

Šta će mi Ajaks !? – upita žena zaprepašćeno.

Tada širokog osmeha, držeći u jednoj ruci Always ultra a u drugoj Ajaks, sve u stihu izgovori talentovani trgovac, Haso :

“Ako ne možete na kiti da se verete,

možete prozore da operete”

I žena, šta će, kupi uz osmeh i Ajaks i uloške.

Ismeja se i moj sagovornik slatko vicu, pa nadoveza.

Istina živa ! Mora priča da se ima, nema govora ! Ali mislim da je najvažnije ipak – usuditi se ! Nije on badava u norveškom jeziku svrstan u modalne glagole.

Jeste, setih se i ja tada da je glagol å turde – usuditi se , modalan – pomoćan glagol iako ne pomaže mnogo drugim glagolima kao ostali pomoćni – modalni glagoli u rečenici tipa ove :

USUDI SE da uradiš nešto ! – i te kako pomaže kako glagolu raditi tako i čoveku da prevaziđe sebe i svoje strahove od novog, nepoznatog i naravno neuspeha.

Time je uboo pravo u centar i glagol USUDITI SE i drug nesvrstani za koga sam u međuvremenu saznao da je iz Osijeka.

Priča se odmotavala , prasence varilo a pivo mamilo. Još pojedno, pa da zapjevamo, pade mi napamet !

Dobro, glavni peraču prozora, hoćeš li mi reći čime se bavis ili ćeš me zajebavati , celu noć !? – rekoh mu.

Ozbiljno ti kažem. Ja sam glavni perač prozora zato što sam glava firme koja pere prozore. To je firma koju sam ja osnovao tako što sam kupio brisač za stakla onaj sa gumom koji košta 5 evra u Clas Ohlson – prodavnici i možda baš taj Ajaks iz tvog vica, ne sećam se marke sredstva za čišćenje koje sam trgovao.

Tada smo sedeli u SAS Radisson u Holbergs gate 30 ispod Kongens slottet – kraljevog dvorca gde smo se okupljali mi iz Juge na besplatnoj kafi , đusu i kolačićima jer smo se švercovali kao gosti hotela. Dok su drugari posle tih viđenja odlazili na svoje poslove, na kojima uostalom i danas rade, ja bih nakon tih naših sastanaka odšetao do Bogstadveien ( glavna trgovačka ulica u Oslu ) i nudio prodavcima da im operem prozore uz priču da je tu i tamo malo umazano prstima i da sam kod komšije već obrisao i tako je sve počelo. Oni bi me ćašćavali sa po 100 ili 200 kruna što će reći da sam već nakon desetak radnji uzeo 150 – 200 evra već za nekoliko sati rada.

Nakon par meseci sam zaposlio jednog pomoćnika i onda se zamajac pokrenuo te danas imam 50 tak zaposlenih i perem velike staklene površine zgrada i tržnih centara.

Svaka ti čast, rekoh mu ja kao što i Mujo reče Hasu u vicu i pomislih valjda ću i ja ovim putem krenuti.

Želim.

Želim baš tako da radim u Norveškoj.