Crtica 16. Vojnik. Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Zapisi iz prvih gasterbajterskih godina.
Pojavi se umesto Subena danas neki mladić širokog osmeha. Širok lažni osmeh koji je naučio u Norveškoj , jer mu ne stoji uz njegove godine a ni uz njegov izgled. Crni pravoslavac iz Eritreje koji navija za Arsenal, kako saznah kasnije toga dana. Glumeći vedrinu podizao bi pogled kada bi mu neko prišao i uz umiljat osmeh, pozdravljao mumlajući neke reči sebi u bradu i klimajući glavom u znak poštovanja. Zove se Meda Ftsum.
Pošto je veliki fan Arsenala, a posla na dementom odeljenju skoro i da nema, prodjoše nam prvih pola sata razgovora o arsenalovim zvezdama od kada mi pratimo fudbal. Berkamp, Anri, Ljunberg, Pires, Kanu i ostalini nadjoše se na meniju uz obilan obrok i napitke u Domu, koji nisu baš za nas kupovani, već za pacijente. Ali oni jedva da i žive a pojedu tek toliko koliko ih nateramo, tako da fridžider ostaje nama na raspolaganju. Jedina obaveza je da naručimo to što nam se pije i jede pod izgovorom da neki od pacijenata baš to voli i to nam kantina dostavi u roku od nekoliko sati. Ili ako nam se baš tada nešto što nemamo na odeljenju prijelo, prošetamo se liftom dva sprata niže i pokupimo željeno. Sokovi, prirodni šejkovi, proteinski napici, razni dodaci ishrani uz paštete od lososa, rakove, dimljene šunke, raznorazne sireve, dezertne kolače i voće su nam dostupni kada god zaželimo.
Čak ponekad neku dobru cigaretu ukrademo od pacijenata-pušača pa je ispred Doma zadimimo uz kafu i čaj. Dim kvalitetog duvana, najčešće danske marke, Prince, meša se sa opojnim mirisom filter kafe ili Early Gray čaja.
Uz tako obilan obrok, punih stomaka , lako se priča razmotavala i delovala kao dižestiv, savršeni završetak ukusnog obroka koji potpomaže varenje.
Meda veruje u Boga i Arsenal. Veliki vernik i poštovalac engleskog fudbala kao i većina mladih Afrikanaca. Posle Arsenala na dnevni red je dosao Rog Afrike, uvek prepun sukoba izmedju Etiopije i Somalije , koji nikako ne može mimoići ni Eritreju. Često sam u „Politici“ citao sjajne novinske clanke Tanje Vujić o problematici i stradanjima o ovom delu Sveta tako da sam sada već sa nestrpljenjem očekivao priču mog novog kolege i poznanika. Meda je, nadao sam se, svakako morao biti očevidac ovih sukoba pa mi može dati malo insajderskih informacija sa terena. Na moje veliko iznenadjenje Meda ne samo da je bio očevidac nego i učesnik rata na strani Etopije. Vojska Etiopije aktivno popunjava svoje redove mladićima iz Eritreje, reče on.
Tako je i Meda Ftsum dospeo na ratište.
„ Ne znam, ja da ratujem da bi oni sačuvali stolice i povratili neki deo Somalije koji kao istoriski pripada Etiopiji, nisam mogao više. Pobegao sam jedne noći zajedno sa dva druga“ počinje dezerter svoju priču. U tom trenutku mi kroz glavu prodje misao francuskog fizičara i filozofa, Bleza Paskala koji jednom reče – Prvom koji je poboo četiri kolca na ovoj planeti i rekao „ Ovo je moje ! „ trebali su mu ostali polomiti kolčeve, išamarati ga i upitati „ Šta je ovde tvoje, zemljače ? Radjaš se, živiš, umireš i koristiš blagodeti Zemlje. I šta bi ti više ? „
Pokušaću da verno prenesem njegovo svedočenje iako je i moj i njegov norveški veoma loš i moram zakjučivati izmedju redova.
Jedne noći, posle 6 meseci u službi i nekoliko nedelja planiranja kada im je na straži bio prijatelj, Meda i dva drugara , beže iz vojnog kampa u nepoznatom pravcu.
Šuškalo se u četi da brodovi sa azlilantima i izbeglicama ka Evropi tih dana kreću iz Obale Slonovače i da je ta ruta najsigurnija u poslednje vreme. Te ti ratni drugovi, krenuše da prepreče Afriku kako bi iz Somalije preko Kenije, Južnog Sudana, Centralne Afričke Republike, Kameruna, Nigerije, Benina, Toga i Gane stigli do Obale Slonovače gde ih navodno čeka prevoz do Grand Kanarije i puta u Evropu.
Bez novca, detaljnog plana i pouzdanih informacija prođose kroz 9 država, od koji u 4, besni rat. Ipak, živi i zdravi dodjoše na dokove u Luku Abidjan, u Obali Slonovače, da bi tu saznali da ta mašuta više ne postoji i da je jedini način preko Libije, za Italiju.
Te, momci ko momci, i dalje bez ičeg i ikog, odlučiše da se zapute za Libiju kao da je to par sati prijatne šetnje a ne 6000 kilometara kroz Burkinu Faso, Niger, Alzir i Tunis. A malo kada se bolje i pogleda nista strašno u poredjenju sa putem od Somalije do Obale Slonovace koji bezmalo broji 9000 kilometara kroz prašume.
Ovog puta ce malo više biti pustinja, ali Bože moj, šta je tu je. Nazad se ne može, napred se mora. A momci ko momci.
Čuh jednom jednu narodnu – „ Ne daj Bože čoveku one muke koje on može da izdrži ! „
Posle mesec dana putovanja stižu u Tripoli gde sve vri od izbeglica a šverceri uzimaju 1000 dolara po osobi za prevoz do italijanskih ostrva.
Šta sada da radimo !? upita Ftsum saputnike kroz pustinju i prašumu. Para nemamo ali nismo ni navikli da ih imamo.
U jednoj od takvih ciljanih setnji po Tripoliju u potrazi za koricom hleba i kartonom za spavanje naletoše na jednog od rodjaka njegovog prijatelja.
Posle dugog pozdravljanja i velikog iznenadjenja upitaše ga sta radi u Libiji. On odgovori da radi na jednom od brodova koji prevozi ljude na Siciliju. Ka Evropi, ka novom zivotu !
Da sreća prati hrabre, potvrdi se u jos jednom u životu, pomislih dok sam kao na iglama čekao drugi deo priče jednog vojnika.
” Sakrićete se sutra uveče ispod brodskih klupa na kojima sede putnici i ako nas posluži sreća i mirno more za dva dana smo u Italiji. Tamo ćete već biti prepušteni sami sebi. ” reče rodjak prijateljev.
Iako je Sredozemno more bilo blagonaklono, “kapetan” broda baš i nije. Otkrili su ih kada je jedan od članova posade tražio nešto u boksevima ispod klupa i pronašao slepe putnike. Glavnokomandujuci na prevoznom sredsvu koje je pripadalo nekom drugom veku je zapeo da ih baci u more i to je i učinio dok su svetla Sicilije već bila u vidokrugu te su se plivajući dovukli do obale.
Na obali granična policija ih je odvela u logor za azilante i kako si naveli neke adrese u Velikoj Britaniji na koje im navodno žive rodjaci tako su ih pustili iz logora da putuju Evropskom Unijom.
Najsmešnije od svega je da ga policija nijesne države nije zaustavila dok nije iz Švedske prešao u Norvešku. Nedaleko od Mosa dva policajca u civilu tražila su mu isprave. Kako ih je Meda, davno pocepao i bacio tako im nije imao pokazati nikakav dokument koji bi svedočio odakle dolazi.
” Pošto engleski govorim dosta dobro , inspektoru u Mosu sam ispričao celu priču kao i sada tebi a ovaj je pozvao još dvoje kolega koji su u mene gledali kao u jedno od svetskih čuda” priča kroz smeh Meda Ftsum.
Hahahahha, a i ja mogu da zamislim grimase službenih lica kada im je moj poznanik ispričao ovo što meni sada priča.
Verovatno su mislili da gledaju Foresta Gampa ili Indijana Jonesa u nekoj od avantura dok oni u službi javnog reda čekaju da im smena prodje i vrući ” bakin kolač ” vafel sa džemom ili eventualno palačinku sa plazmom i nutelom gricnu kod kuće sa ženom i decom. Šta će sve da im pričaju večeras. Neće im verovati niko od ukućana, verovatno. A ja ispitivao čoveka, alo, deco !!!
A ni ja nisam ništa manje od milicije uživao u zgodama i nezgodama Mede Ftsuma samo me ne čeka porodica kući te uzeh papir da zapišem i prepričam avanturu kako bi je otrgao od vremena i zaborava koje nas sve nezasito proždire.
