Crtica 17. Posao ili kazna. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Zapisi iz prvih gasterbajterskih godina.
Sklon sam preterivanju, šta god da mi se dešava u životu.
U radosti ili bolu, na poslu ili privatno, zadovoljan ili nezadovoljan svojim trenutnim životnim položajem, sklon sam kuknjavi ili preteranoj euforiji.
Posao kao i svaki drugi, obično kažemo ; odradiš to što moraš i beziš kući. A gde je tu, zadovoljstvo bavljena poslom, uživanje u radu, novim izazovima, poznanstvima, radnim danima i zadacima?
Ipak je to nešto čime se bavim 5 dana u nedelji, 8 sati dnevno, i baviću se narednih 30-40 godina! Uzevsi u obzir da 8-10 sati spavam, na tom i takvom poslu mi prodje pola života, bre !
Pa zar za tako nešto može uopšte da se kaže – „odradim to što moram i bežim kući“ ?!
Pa ti sada vidi, prijatelju, ako ti je radni vek dug a posao te ne ispunjava, na šta tvoj život liči i nadji mu smisao, majčin sine!
Požalih se drugovima i drugaricama na ovu temu kada i oni zakukaše !
– Ćuti ima i gore. Zamisli da ti je posao težak fizički, kao moj, da te izmori pa ti od onih ostalih 6-8 sati dnevno otkine jos sat-dva da se odmoriš i skupiš snagu, reče jedan.
Drugi se odmah nadoveza pa započe i on sa lelekom …
– Ili, da ti je posao kao moj, da ti narušava zdravlje, tako što udišeš otrovne materije iz auto laka.
– Ili kao moj, kaže treći, da crnčiš, od jutra do mraka, ni za šta.
– Ili kao moj, reče četvrti, ja ga i nemam. Ha, ha, ha.
Peti. – Ja ne pričam ni sa kim u firmi, ne znam jezik. Lakše bi mi bilo da kopam nego da ih slušam.
Šesti. – Mene na poslu ponižavaju tako što mi uvek daju neke obaveze koje bi malo dete moglo da reši.
Sedmi.- Moj je psihički strašno težak. Ne posao, nego ljudi s kojim radim. Mušterije su izuzetno džangrizave i zahtevne a poslodavac težak ko crna zemlja.
Šta je ovo, ljudi moji, pomislih, ima li čoveka oko mene uključujući i mene samog, zadovoljnog onim čime se bavi.
Ne, uopšte nije loše rešenje za letargiju i nezadovoljsto poslom, popričati sa prijateljima, podeliti sa njima muku.
Kao, uostalom, i u svemu ostalom, situacija sa deljenjem je i ovde slična. Pomaže u trenutcima malodušnosti da sagledam moj posao i trenutni radni, a samim tim i životni, položaj malo realnije i umirim dušu napaćenu. Naravno, na kratko. Znam ja da je ova vrsta utehe kratkog veka i da se neću lako otresti ovih misli ali sam bar dobio neku širinu problematike.
Izašao iz okvira i dobio širu slike. I šta sam dobio !?
Selfi pretvoren u grupnu fotografiju. Tužnu slika, bez prilika.
Izgleda da ću morati da menjam posao, a možda i prijatelje.
Ali kako !?
Znanje jezika, stručnosti i veštine skromni.
Ko će mi ponuditi posao takvom !? Ko će me takvog primiti u službu !?
Služba, kakva čudna reč ! Služiš nekom ili nečemu a najmanje sebi i svrsi postojanja!
Sluga, još gore zvuči.
Ok, oko novca se ne brinem.
Ali sam naivno mislio da sam time što sam rešio finansije, dobru nadoknadu za rad, rešio i sve ostalo. Ali kao da se problemi umnožavaju. Kao da se iza materjalnog momenta krila cela lepeza nikada ne otvorenih pitanja.
Moraće, moj Pekane, još mnogo štošta da se rešava u skorijoj budućnosti ili odoše kola nizbrdo.
