Crtica 19. Blagostanje. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM.Zapisi iz prvih gasterbajterskih godina.
Već godinu dana učim norveški jezik. U početku nisam mnogo lutao. To što mi je bilo zadato na kursevima sam kao odličan djak marljivo prelazio i nisam se upuštao u neke avanture sa jezikom. Odradim domaći pošteno, dok se na časovima malo blesavim kako ne bi ispalo da sam nešto posebno učio, već mi prosto idu strani jezici.
A kakav sam duduk, to samo ja znam ali sam zapeo da ga naučim i trud se polako isplaćivao.
Polako ali sugurno.
Od kada sam stigao u Oslo, shvatio sam koliko pojma o pojmu nemam, te je u učenju jezika trebalo promenitu strategiju. Izmedju ostalog više raditi na izgovoru reči i izraza koje već znam a pogrešno ih izgovaram a manje bubati nepoznate nove reči i praviti se važan u društvu kako se ovo ili ono kaže. Jedan tako običan susret me naveo da promenim kurs u ovladavanju stranim jezikom a i da otkrijem jos po nešto.
Na nekoj od bezbrojnih kafa sa zemljacima ( a inače sa kim bi drugim ) pojaviše se nekoliko novih momčića koji su mnogo duže od nas, ekipe novih gastosa, u Oslu.
Jedan od njih koji je 6 godina u Norveškoj tom prilikom reče:
” Jao, samo da im se dokopam pasoša sledeće godine, šta ću da im radim ! Ma neće me videti na poslu nikad više. Ima stalno da budem na nekim bolovanjima. J…. Im oca ! “
Ovaj drugi se nasmeja sebi u bradu pa reče : “ Za to nisi morao da čekaš 7 godina. Dovoljno je da si radio ikada 3 meseca u Norveškoj pa ako si malo bezobrazan i spretan, penziju možeš izvići a da ne odeš ni jedan dan na posao više. “
Jeste, setih se nečijih mudrih reči “ Uspeh je dete smelosti. “
Kao starog ljubitelja krivine moram priznati da me ovaj razgovor interesovao više nego li bilo šta drugo na kugli zemaljskoj u tom trenutku.
A iskreno da li postoji išta lepše od bolovanja kada nisi bolestan !?
Od novca koji dobijaš za neki posao koji uopšte ne moraš da odradiš!
I to, da se razumemo, ovde se ne govori o nekoj sići već o 150 evra dnevnici za nešto što po rečima mog poznanika “… treba biti malo bezobrazan i spretan… “
Doživeh katarzu u tom trenutku i sinu mi misao kojom bi se svakako trebao pozabaviti.
Tako i počeh sa forumima o bolovanju, prekvalifikaciji, privremenoj invalidskoj, socijali, jednom rečju pravima i obavezama posloprimaoca u Norveskoj.
Zatim net-stranicama o normama i pravilima zakona odnosno onim šta mogu očekivati od zemlje socijalnog staranja ili kako više voli da je zovemo, države blagostanja.
Dosta naporan istraživački rad uzevši u obzir moj skroman vokabular.
Svašta sam nešto tu nedeljama isčitavao maštajući o tome kako krckam neke hiljade evra koje mi pristižu na bankovni račun mesečno dok ispijam koktele i pravim lude žurke na nekom tropskom ostrvu.
Iz foruma sam najviše saznavao jer su javne službe i njihove zvanične stranice veoma škrto obradjivale temu zloupotreba bolovanja često pišući o posledicama do kojih one mogu dovesti i ne spominjući nijednom rečju dobrobite od zloupotreba. Ali to je i prirodno, nisam ni očekivao da će me javne ustanove naučiti bilo šta o lagodnosti života.
One su okrenute tome da ti dušu uzmu, a ne da dušu pomiluju.
Medjutim forumi si već nešto sasvim drugo. Iako na njima ima dobar deo nezadovoljnih, uistinu posebnih ili stvarno obolelih ima i pravih virtouza koji se poigravaju sa blagodetima koje ova depresivna zemlja može da pruži.
Baš prošle nedelje pročitah jednu priču bračnog para sa ćerkicom od 7 godina.
-Preselili su se u Španiju, Grand Kanariju, kada je njoj bilo 4 godine. Majka je imala diagnozu zimske depresije i anksioznost dok je otac imao ozbiljniju, konfliktna ličnost i nepoštovanje autoriteta. S obzirom da su radili u školstvu i u zdravstvu, otišli su, prve godine, na duga bolovanja te posle punih godinu dana bolovanja i pune plate te prve godine, zaključeno je da ne mogu više raditi u svojim profesijama te dobijaju 66% plate svakog meseca naredih 5 godina kako bi se prekvalifikovali ili pokušali da se ipak bave svojom strukom kada panika popusti i usijana glava ohladi. Ćerkica je prisustvovala tokom 3 godine života na GK ludačkim zabavama, roditeljima pijanim od podneva do duboko u noć. Nije više mogla da izdrži i vratila se kod bake u Oslo da krene u školu dok su roditelji nastavili da zloupotrebljavaju alkohol i bolovanje. I koliko će još, andjeli znaju.
Milina Božja, prodje mi kroz glavu.
Da li je ovo moguće ?!
Odlučih ipak da proverim to.
Odoh na net stranicu ” moj izabrani lekar” da ukucam matični broj i da proverim ko je moj doktor za telo i dušu. Beše neko čudno misli indijsko ime Bejadjini a ja kliknuh na opciju ” promeni lekara ” te počeh da tražim neka naša prezimena na ić.
Nadjoh ih par ali cvrc, sva mesta popunjena kaže Google. Šta sada !?
Kako ja da objasnim na norveškom da mi ni malo nije dobro i da uzmem za početak nedelju-dve bolovanja da se prošetam malo do Balkana i potrošim koju krunu u gasterbajterskom snu, plaćenom bolovanju!
Da malo slažem drugarima kakav sam ja car u toj Norveškoj i da platim par pijanki sve sa dobrim bakšišom za konobara.
Znam da mi je neophodno za psiho-fizičko zdravlje, koliko god zvučalo ovo kao foliranje.
Tako listajući spisak lekara u Oslu naidjoh na ime Maria Petrov.
Pomislih da je neka sestra ruske ili bugarske krvi te je odabrah za lekara. Lakše ću sa njom nego li sa hindusom ili skandinavcem a ako mi se ne svidi, pročitah da mogu lekara još jednom ove godine zameniti.
Zakon kaže.
Pružiću joj šansu da dobije vernog pacijenta, pomislih.
Kako je odabrah tako i pozvah da zakažem vreme kod nje pozvavši sekretaricu. Javi mi se sekretara koji kada ču moje ime poče da priča na srpsko-hrvatskom.
Divota Božja.
Vrata se otvaraju samo ako si voljan da kucaš, nikako drugačije, reče neko, nekada.
Ispričasmo se mi tada i zakazah vreme prekosutra u 11h. Taman sam prekosutra posle podnevna smena pa ću zvati u 12 h da kažem da sam bolestan i da ne mogu na posao doći, pa onda avionska karta i dan posle pravac Beograd ili Dubrovnik, svejedno mi je.
Da li za Srb, Cro ili Mne za mene su uvek slatke muke bile. I ostale.
Dodjoh tako i u čekaonicu kod Dr Petrov malo pre 11h. Neki elegantno popunjeni omaleni čovek je često izlazio sa smeškom na licu i vragolastim osmehom uvodio pacijente u ordinaciju. Posle nekog vremena prozva i moje ime i uputi se ka meni.
” Kako je ? “ reče kreveljeći se i gestikulirajući.
Vedar neki tip , prodje mi kroz glavu. Sjajno.
Udjosmo u ordinaciju pa se ispričasmo na tenane odakle smo i kakve veze sa Balkanom imamo.
On je poreklom iz Rumunije, oženjen crnogorkom iz Herceg Novog. Pokaza mi bazen koji gradi ispod kuće u Novom i kakve sve planove ima na dalje u životu a da me ne pita šta mi je. Veoma mi je prijatno bilo u društvu veselog doktora bukvalno od prvog sekunda kada je prišao stolici na kojoj sam u čekaonici sedeo, pružio ruku, potapšao me po ledjima i uveo u ordinaciju.
Ne kaže se džabe da pravi doktor leči rečima.
Stigosmo i do moje bolesti i uzimanja epikrize.
Beše mi glupo da mu kažem da mi napiše malo bolovanja da odmorim i proputujem te počeh nesto da mrsim oko bolova u ledjima , teskih pacijenata i lose saradnje sa kolegama.
Ovu moju kuknjavu i lelek prekinu Edvard sa kratkom recenicom : „ Da, da razumem, koliko ceš ? „
Predhodne planirane nedelju-dve bolovanja uciniše mi se sada nedovoljne pa rekoh kao iz topa jedno 3 nedelje, ako nije problem.
Pogleda me doca kroz trepavice pa reče :
„ Evo ti mesec dana i gubi se .“
pa se kao seti i reče ponovo
„ Stani, stani, zemo, evo ti jedna boca Ballantine’s ” – te otvori frižider i dade mi hladnu flašu viskija koja se prosto nekako slagala sa mojim izgledom namučenog gastosa kome je potrebno piće.
„ Ja koliko znam, doktoru se nosi piće a ne dobija od njega ? – pokušah da budem duhovit na šta doca reče jos jednom „ Gubi se!„
Očiju punih suza radosnica izadjoh iz ordinacije i ostadoh bez glasa kada sam mu hteo reći hvala.
U jednoj ruci bolovanje, sloboda od mesec dana i 3000 evra a u drugoj hladan škotski viski.
Počeh da plačem kao malo dete od ogromnog naboja emocija. Suza suzu stiže i radosti nema kraja.
Kada se malo povratih od prvog šoka, pozvah šeficu da joj javim da imam strašne bolove i da sam na bolovanju naredni mesec dana te da ću bolovanje poslati poštom jer iz kreveta ne mogu nikud a i prognoze su izuzetno loše.
Teško da ću se moći pomeriti narednih nedelja.
Šefica mi požele brzo ozdravljenje i spusti slušalicu, te sve bi baš kako je na blogu pisalo da će biti.
If you can dream it, you can do it, reče Walt Disney.
Sada sam mogao početi sa ispijanje škotskog nektara, kupovinom avionske karte i laganim pakovanje za bolovanje.
Avion sutra u 21h polazi za Beograd. Avantura počinje.
