Crtica 25. STOIK IZ SOMALIJE. Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM.
Zove se Ali, dolazi iz Somalije. Kojim trnovitim putevima ne mogu ni da zamislim.
Njegov pogled i jedna jedina rečenica podstakli su me da o njemu naškrabam nešto. Nikada se pre nisam susreo sa čovekom koji tako mirno podnosi svoje nevolje. Pomiren sa sudbinom, pomiren sa životom, takvim kakav je.
Kada se malo zapitah i bolje zagledah u njega, pomislih;
Čekaj, pa nije li baš taj Ali čovek koji je uspeo u životu ?
Da svoje nezadovoljstvo nosiš u sebi bez agresija, depresija, lomova, nemira ili čega li sve već!
Bez iskaljivanja besa na druge ili prebacivanja sebi za svašta nešto.
Nije li baš to uspeh?
Trajni uspeh u životu ?
Ideal prosvećenosti?
Najveći nivo spoznaje sebe i života koji živimo tražen i ispričan na različite načine kroz živote i dela mnogiih umnih ljudi, filozofa, teologa, umetnika, naučnika a verovatno i afričkih vudu-madjionicara !?
Da li je i kako, kolega Ali, u sve drevne mudrosti pronikao, na sebe primenio i sebe promenio !?
S druge strane me opet interesuje, kako se taj isti kolega Ali ponaša kada mu životne okolnosti prirede neku radost ili kada se raspletu u njegovu korist. Da li i tada ” mirno podnosi radost ” kao što nevolje trpi ?
Ili, možda, tada prikuplja radosti , ne veseleći se preterano, slaže ih i gomila u svojoj duši sve sa ciljem da kada dodju neprilike , prethodno sakupljenom radošću i mirom, poništi tugu, nemir i nedaću ?
Ništa od ovoga ne znam a ako nastavim sa nagađanjima i predpostavkama ne verujem da ću negde stići u skorije vreme!
Da ga pitam, možda !?
Ah, norveški jezik i ja i on samo natucamo tako da se ne usuđujem.
Pa ajde da onda kažem to što imam i da ne mlatim bezveze.
Samo jednom – jedinom rečenicom koju je izgovorio, probudio je u meni sva ova pitanja.
Predmet kratkog razgovora među kolegama je bio 17 maj, Dan Državnosti u Norveškoj.
U sobi za primo/predaju raporta nekolicina nas razgovara o tome šta je radila i kako proslavila jučerašnji praznik.
Kolega Ali svo vreme sluša naša foliranja ali kao da ga ta tema ne interesuje. Tema oko koje se svi mi stranci lomimo da ispričamo što više sitnih detalja vezanih za: gde smo bili, šta smo radili i kako smo se proveli.
Kao da se ijedan stranac uopšte može intimnije vezati za tamo neki datum u kojem je tamo neki skup Norvežana 1814 godine, baš toga 17 maja, napisao tamo neki ustav koji uostalom nije čak ni imao neku praktičnu upotrebu još narednih 100 godina dok su bili pod Šveđanima.
Ali jeste vidno da 17 maj, rezervisani Norvežani, okrenuti više sadašnjosti nego li istoriji, proslavljaju euforično !
Ali opet budimo iskreni, koliko to nama strancima može da znači !?
Šta se mi tu petljamo, uopšte !?
Na kraju jedna od negovateljica iz Estonije čisto da bi nešto još rekla, upita i Alija pomalo izazivački :
” Ali, kako si se ti proveo za 17 maj ? ”
On joj sa mirnim tonom u glasu, bez imalo stida ili ponosa već sasvim prirodno, kao da je to nešto sasvim normalno, odgovori :
” Ja se nikada ne provodim.”
Koleginica L. tada zadrža malo pogled na njemu kao da je i ona videla da su te reči iskren stav jednog čoveka i da nema mnogo prostora za raznorazna pod pitanja i packe, kojima je inače sklona. Krenu ona tada da kaže nešto, da ismeje njegovo mišljenje povodom slavljenja i provoda za Nacionalni praznik, pred nama strancima, norveškim koleginicama i šefovima a da istovremeno Aliju održi jedan čas o integraciji i asimiliranju u Norveškoj ali odustade kada vide Alijev pogled, miran i iskren.
Tako je iskreno i mirno izgovorio tu rečenicu da sam u trenutku i ja poželeo da ništa više u životu ne proslavim lažno ako je to cena da se ovako iskreno govori i vlada sobom.
Ili da barem, kada se ne provedem lepo to iskreno i priznam i ne da samo radi društvene prihvatljivosti izmišljam i lažem kako sebe tako i druge.
Nikakvo sažaljenje niko u prostoriji nije osetio tada, siguran sam u to. Ako se uopšte nešto i osetilo to je naklonost i simpatija prema tom mirno nezadovoljnom mladiću mojih godina. Oni, od nas stranaca, koji su malo pažljivije pogledali, videli su i nešto više.
Videli su kolegu Alija, čoveka koji je zbacio stege društveno prihvatljivog i lažno prilagođenog.
Videli smo, svakako, čoveka iskrenijeg od sebe samih.
Iskrenijeg, kako prema drugima tako, verovatno, i prema sebi.
