Crtica 26. Savesna građanka

Predrag Aleksić, Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. (Beleške iz prve “gasterbajterske” godine) Crtica 26. Savesna građanka

Prvi od mojih slobodnih dana tog hladnog aprila odlučio sam da provedem u neobaveznoj šetnji Oslom. Evo, prošlo je bezmalo mesec dana kako sam se našao u Norveškoj, ali nikako da stignem da malo „prozujim“ po gradu, da bez ikakvog plana šetam i razgledam ljude, zgrade, drveće, nebo…da obiđem golubove u parku, da se popnem na jedno brdašce i da odatle gledam zaliv i grad, okupan prvim zracima prolećnog, zubatog sunca.

Falila su mi ta lutanja bez cilja, te šetnje pune sitnih iznenađenja, taj iskorak iz kolotečine koji u život unosi nove boje i mirise. Jako sam želeo da barem malo promenim moje strogo isplanirane dane; žudeo sam već neko vreme za nekom spontanošću u svom životu, a ona – koja je bila moj verni pratilac i deo mog karaktera – ta spontanost je nestala bez traga od kada sam došao u ove severne predele Evrope.

Zamišljao sam kako bi bilo lepo da imam vremena da skrenem u jednu od ulica koju sam stalno zaobilazio na putu za posao, jer mi se nije uklapala u plan puta. Ta ulica me je pomalo podsećala na Beograd; bila je strma i uska, i njom su prolazili tramvaji tako blizu jedan drugome da su se skoro dodirivali; na njenom uglu su sa obe strane stajale dve tamno sive zgrade, koje su po arhitekturi pripadale nekom periodu između dva Svetska rata.

Sa dečačkim uzbuđenjem sam se zaputio pravo ka ovoj ulici, očekujući ko zna šta; kao da sam pošao u ekspediciju amazonskom džunglom, samo na 200 metara od svog stana!

I, kako to obično biva, realnost često nadilazi maštu. Posle samo nekoliko koraka tom ulicom, video sam policajca na motoru kako iznenada uključuje rotaciono svetlo; uz zvuke sirene koja je parala ovo mirno i sunčano jutro, krenuo je ka omanjoj grupi ljudi na nekih 50 metara dalje niz ulicu. Ja sam instiktivno ubrzao korak, osetivši navalu adrenalina, i uzbuđenje kao pred fudbalski derbi.

Kako sam posle saznao, neko od zabrinutih građana je pozvao policiju, videvši jednog sredovečnog muškarca kako „uzima“ torbu sa trotoara, to jest prtljag koji pripada njemu. Očigledno je savesni građanin pomislio da je taj dotični gospodin kradljivac tuđeg prtljaga. Bilo kako bilo, policija je obaveštena, policajac na terenu je odmah reagovao, upalio sirenu, i krenuo u potragu za „kradljivcem“.

Zbunjeni čovek je stajao na ivici trotoara, jednom nogom na ulici, a drugom na trotoaru. U ruci mu je bio osrednji putnički kofer, sive boje, sa točkićima – jedan od mnogih koje viđamo po aerodromima, autobuskim i železničkim stanicama svakog dana.

Stao sam preko puta, na sunčanu stranu ulice, na dovoljnoj razdaljini da sve lepo vidim i čujem. Na balkonu trospratnice koje se nalazila tačno preko puta mene, na prvom spratu, nalazila se jedna bakica u kućnom mantilu sa viklerima na glavi i telefonom u ruci. Bilo je odmah jasno da je ona „zabrinuti“ građanin koji je pozvao policiju. Ona je sa balkona upirala prstom na nesrećnog čoveka i kreštavim glasom objašnjavala policajcu da je „to lopov koga je ona uhvatila!“. Znatiželjan narod, koga je na ulici bilo puno, (kao i svakog sunčanog dana, kada se svi norvežani razmile po gradu), počeo je da se skuplja oko policajca i sredovečnog čoveka sa koferom.

Policajac je legitimisao „kradljivca“, koji je, pomalo postiđen svom ovom halabukom, rekao policajcu da je to njegov kofer, koji je samo na trenutak ostavio ispred supermarketa. Nesrećni gospodin, crven u licu, pravdajući se kao da je stvarno nešto skrivio, reče:

– Krenuo sam na aerodrom, putujem za Francusku…ostavio sam torbu da je ne bih vukao sa sobom u supermarket…čeka me taksi, vidite? – i zaista, u tom momentu je stigao i taksista koji je izašao iz auta i zabrinuto posmatrao razvoj „situacije“.

– Gospodine, možete li dokazati da je prtljag Vaš? – pitao ga je policajac zvanično, trudeći se da nadvlada jačinom svog glasa žamor ljudi sa ulice, i kreštanje dosadne bakice sa balkona. – Jeste li sami pakovali torbu? – nastavio je sa ispitivanjem, ne sačekavši odgovor na prvo pitanje.

– Da, naravno – odgovori čovek. – Na vrhu je moj plavi kaput, odmah ispod njega su dve bele košulje i donji veš…proverite….molim Vas….znate, jako žurim, bojim se da ću zakasniti – pomalo stidljivo reče gospodin.

Ne obazirući se na njega, policajac priđe koferu, i otvorivši ga, nađe sve kako je ovaj čovek rekao. Počeo je da pretresa džepove kaputa, i našavši nešto nalik na vizit-kartu, krenuo je da je razgleda sa svih strana.

– Šta je ovo? – pitao je dalje policajac.

– Moja članska karta za teretanu – odgovori čovek.

– Dobro…možete li mi reći Vašu adresu? – nastavio je isleđivanje ovaj „inspektor Kluzo“.

– DA ! DA ! N………, 23…..Ja sam O…. G….., rođen sam tad i tad ( dade mu čovek sve svoje podatke)…..molim Vas, zakasniću na avion….možete li da požurite? – već pomalo očajan, zamoli ga nesrećni čovek.

Policajac je, sada već namerno otezao sa odlukom, iako je i njemu i svima bilo jasno da torba pripada njenom „kradljivcu“. Svi lični podaci koje je rekao policajcu su se slagali sa onima na njegovoj ličnoj, kao i članskoj karti. Situacija je počinjala da bude mučna; u meni se probudio „balkanac“ koji se iskonski buni protiv nepravde. Čudio me je taj ponizni mentalitet nordijskih naroda – niko od okupljenih, pa ni sam vlasnik prtljaga nije protestovao.

„Pusti, bre, degeneriku, tog čoveka! Tebi je dosadno, mora da si prvi put upalio sirenu posle godinu dana…smaraš tu čoveka, samo da bi imao o čemu da pričaš posle kolegama na poslu!“.

Naravno, nisam ništa od ovoga glasno izrekao. Međutim, u sebi sam psovao policajca i celu njegovu familiju. Baš mi je bilo žao ovog čoveka…a pomalo i sebe, zato što mogu samo ovako nemo da protestvujem.

– Dobro, pustiću Vas – reče „Kluzo“ tako pompezno, kao da mu poklanja život posle smrtne presude.

„Hvalim te, Bože“, rekoh ja u sebi.

– Ali, nemojte više nikad tako neoprezno ostavljati prtljag po ulici..- nastavio je da tupi – vidite da ste uznemirili mnoge građane !

„Da, kako da ne…mnoge građane…ako misliš za jednu zaludnu babu da predstavlja građane Osla“, svađao sam se ja dalje sa policajcem u sebi.

– OK, hvala Vam puno – reče gospodin, i pohita kao vihor u taksi, nadajući se da neće zakasniti na let.

I za tren oka, gužva se raščistila, i sve se vratilo u normalu. Policajac je seo na svoj motor i otišao da podnese izveštaj u stanicu, narod je nastavio da se šeta po ovom sunčanom danu, a ja sam ostao još neko vreme preko puta ulice, zabavljajući se ovom mišlju: „Blago zemlji kojoj je glavni bezbednosni događaj u gradu poziv jedne babe, koja nema pamtenija posla nego da vlasnika torbe optuži da je kradljivac iste“.