Crtica 3. Makedonka i prva četiri jadna dana

Predrag Aleksić, Fredrik Aleksandersen. Crtica 3. Makedonka i prva cetiri jadna dana. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM . (Beleške iz prve “gasterbajterske” godine)

Od negovateljice koja me obucavala u prva tri radna dana na poslu, naslusao sam se svega i svacega. Iako me malo toga interesovalo , hteo ne hteo, saznao sam svasta. Sreca, bila je Makedonka koja zivi u Norveskoj preko trideset godina, pa mi je informacije prenosila na srpsko-hrvatskom jeziku .

Buran je njen dosadasnji zivot. Pobegla je od kuce sa devetnaest godina, zaljubljena u coveka koji je vec ziveo u inostransvu. I kako to vec obicno biva , zaljubljenost, avantura, zelja da se dozivi nesto novo, popravi zivotni polozaj, doveli su je u Norvesku. Tako sam prve informacije o poslu u Norveskoj dobio na maternjem jeziku udaljen 2500 km od materi.

Ona je pricala, a ja sam slusao, potvrdno klimao glavom i postavljao neka pitanja kako bi saznao nesto o poslu koji me uopste nije interesovao. I kako to obicno biva , kol’ki god trud ulagao da zapamim sve sto ce mi trebati, imena pacijenata na tom odeljenju, broj soba pacijenata, vrste i boje pelena itd. nista mi od toga nije polazilo za rukom. Nista se nije htelo zapamtiti jer nedostaje paznja i zainteresovanost za materiju. A da problem bude jos veci, snalazenje u prostoru mi je ravno nuli; boje ne raspoznajem bas najbolje, a vecinu imena ni nasih ne pamtim a kamo li norveskim. Muke moje niko nema, pomislih.

Tri smene je ona tako pricala. Jednu jutarnju i dve poslepodnevne na maternjem mi jeziku, a ja sam od toga zapamtio isto kao da je na norveskom pricala. Sve mi se nesto cini, da po koja rec makedoskog nije kriva sto mi se to ne da utuviti u glavu

Sto se tice nege i brige za stare ljude i mog prethodnog iskustva, ono je bilo ravno prekrizenoj nuli. Moje ruke ni mene nisu nesto preterano zapirale a kamo li kakvo drugo celjade, bilo ono mlado ili staro. Moje noge su se cetiri dana setkale po Starackom domu u Risnu, ali sam se tamo u lekarskom mantilu razvlacio po odeljenjima, podizao obrve uz smesak ili namigivao kada prodjem pored kakve lijepe zene.

Cetvrti dan, mog prvog radnog odnosa u Norveskoj, protekao je u velikom jadu. Prva tri radna dana makedonka je sve radila a ja sam posmatrao. To se zove opplæring ili veiledning, obuka, sto bi mi rekli. Cetvrtog dana , popodnevna smena , sam na grupi sa 7 pacijenata. Izgubljen kao siroce bez materi i maternjeg jezika, mlatarao sam po hodnicima gore-dole, levo-desno, otvarajuci po nekoliko puta jedna te ista vrata ne znajuci sta uopste trazim, a ipak pretvarajuci se svo vreme da sam u nekoj zurbi i nesto oposljavam. Trazim pacijente po odeljenju, da im toboze pomognem a da nisam siguran kako izgledaju, ne znajuci ni kako se zovu, a ni kako im ja mogu uopste pomoci. Gledajuci povremeno na sat i racunajuci da za taj dan mog gubljenja na poslu zaradjujem 20 evra po satu moje pogubljenosti, nasmejah se u sebi i sa odvaznim korakom nastavih da bauljam.

Ali na dementnom odeljenju Starackog Doma se vecina stanovnika ponasa slicno meni, tako da niko nije primetio nista neobicno te februarske veceri u Domu za stare ”Severni pasnjak” (Nordseterhjemmet ) na Severnoj Plazi ( Nordstrand ) u Oslu.