Crtica 32. Lamia iz Iraka

Crtica 32. Lamia iz Iraka. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

Upoznao sam je u tramvaju kojim putujem na posao i vraćam se kući sa istog. Sredovečna žena, niskog rasta, svetlog tena a crne kose i izrazito crnih očiju, prelepih crta lica. Spoljašnost mi nije puno govorila o njenom poreklu, a koliko sam putovao po Svetu – i nije se čuditi.

Vrlo brzo sam iz razgovora sa njom saznao da je iz Iraka, a uz taj podatak, saznadoh i još ponešto. Njen široki osmeh i grohotan smeh koji otkriva biserno bele zube, ostavili su na mene lep i prijatan utisak. Inace, kasnije sam izgooglao da Lamia na arapskom znači, svetla, vedra i moram priznati da to ime apsolutno pristaje mojoj koleginici.

Kroz šalu, na dobrom norveškom jeziku, kako se meni čini, ona izgovara tužne polu-istine o svetskom poretku, interesima velikih sila i ponosu malih naroda.

Tako sam posle samo malo vremena provedenog u razgovoru sa njom čuo kako je Sadam Husein veliki čovek, te kako su amerikanci želeli da Sadam „podeli“ iračku naftu sa njima, kao što to već dugo radi Norveška, Kuvajt, Saudijska Arabija i mnoge druge države širom sveta.

Sadam, nije pristao na to, jer je i ovako imao dovoljno rashoda da namiri svoje i zato je bio napadnut. O tome, po Lamiinoj priči, svedoče neki dokumenti ponuđeni administraciji Džordža Buša mlađeg za koje i svaki Iračanin zna.

U tim dokumentima, agent CIA svedoči o stabilnosti u Iraku na jedan malo specifican nacin i kaže :

“ Gospodine predsedniče, Sadam Husein na svom platnom spisku ima 200 plemenskih starešina kojima svakog meseca mora da isplati iznos od milion dolara kako bi držali plemena u miru i obezbedili mir u zemlji. Mi to zovemo mitom ali to je pogrešna reč, jer kada bi samo zamenili ovu reč sa lobiranjem odmah bi vam postalo jasno o čemu se ovde radi i da stvari ne funkcionišu u Iraku drugačije nego li kod nas u USA. Ako bi smo kojim slučajem sklonili Sadama Huseina sa njegovog položaja veliko je pitanje da li bi njegov naslednik razumeo kompleksnost pitanja stabilnost na ovaj način, u ovod delu Sveta, te je rizik za njegovo svrgavanje sa vlasti ogroman po pitanju stabilnosti i mira u regionu.”

Ali George Bush junior je bio tikvan i poltron naftnih magnata, kaže Lamia, pod velikim uticajem Donald Rumsfeld i naftnog lobija.

Ja, koji politiku i sport voli više neko li ‘leba da jedem , krivo mi beše kada se rastadosmo jer radimo na različitim spratovima u Domu. Videh da i njoj posao koji obavlja, pričinjava zadovoljstvo isto toliko koliko i meni. To je nešto privremeno dok ne nađemo nešto uzbudljivije.

Posle nekoliko dana sreli smo se ponovo na istoj tramvajskoj stanici i opet se upustili u neke priče o užasnim događajima, ispričane kroz njenu ironiju i moj snishodljivi smeh: šta bi se dogodilo ženema koje bi se usudile da na ulice Bagdada izađu bez burki, nepokrivenog lica, otvoreno prkoseći šerijatskom zakonu? Mogle bi biti ubijene na sred ulice, a za to ne bi niko odgovarao. Zatim smo pričali o milion dece koja lutaju po ulicama Bagdada, nezbrinutih, bez roditelja…Žene bez muževa, deca bez očeva….strahote koje rat donosi.

Od Lamie saznajem i da je njen muž politički azilant, ali od koga i zašto je bežao, te zašto ga je Norveška primila – za mene ostaje nepoznanica do danas. Ali nije možda ni trebao imati neki veliki razlog uzevši u obzir okolnosti u kojim se našao.

Jedno od prvih pitanja koje mi je uputila bilo je da li sam musliman? Primetio sam da ona sve muslimanke pozdravlja sa „Selam alejkum“, hvaleći njihove marame i široke kostime, dok sama ne nosi ni maramu preko glave ni tradicionalni kostim.

To što nju izdvaja od ostalih koleginica na poslu jeste njen nacionalni ponos i osećaj pripadnosti svom narodu. Dok drugi stranci kao da izbegavaju ove teme, stekao sam utisak da ova žena često potencira razgovore o naciji i religiji. Jedno me samo čudi: zašto i sama ne nosi maramu preko glave i odoru koja bi prekrivala njeno telo, već se oblači mimo svoje tradicije – to jest zapadnjački. Tradicionalnu muslimansku nošnju uvek hvali, ali samo kad je vidi na drugoj ženi.

Te je upitah je onako usput,kao da me to i ne interesuje, zašto ne nosi maramu. Ona mi odgovori da ne bi trebao biti toliko glup jer je vera jedno unutrašnje osećanje koje imaš ili nemaš u sebi i nema nikakve veze sa izgledom ili odorom koja se nosi. To mi beše dovoljno da ne postavljam više glupa pitanja.

Primetio sam još jedan zanimljivi detalj: muslimanke kratko otpozdravljaju na njen „Selam alejkum“ i pognute glave, pomalo užurbano, udaljavaju se od nje. Kao da pomalo zaziru od Lamie iz Iraka.

Da li je to zbog njenog slobodnog odevanja, koje se nikako ne slaže da tradicionalnim pozdravom koji se susreće u muslimanskom svetu ili zbog njene radoznale prirode ? Takođe, njen otvoren stav i njena žustrost u glasu potpuno su u suprotnosti sa smernošću koju bi svaka religiozna žena trebala imati, misle valjda ostale.

Kao da su ostale muslimanke, sa kojima se Lamia sretala kada sam ja prisustvovao susretima, nemo poručivale: „ Ti nisi vredna da mi se obraćaš, s obzirom da nisi prigodno obučena. Ja se držim pravila vere, a ti ih narušavaš.“

Ne znam, možda grešim, jer nikako nisam mogao da znam šta te žene zaista misle u svojim glavama. Čak je i njihovo ponašanje, kao i njihove grimase na licima, bile krajnje svedene, tako da je zapravo jako teško utvrditi pravu istinu. Možda ih je samo iritirala Lamiina privlačnost i pričljivost, pa su se brže-bolje udaljavale od nje.

Od Lamie sam dobio dve pohvale: jednu za fizički izgled, i drugu za karakter.

– Na licu ti se vidi da si dobar čovek, – rekla mi je Lamia, i nedugo zatim, na moje zaprepašćenje, ponudila mi je ruku svoje ćerke Dalie koja je bila zrela za udaju. Meni, krhkom verniku kome je , uzgred slava, Sveti Toma Neverni.

Da li je pritom mislila da ću morati da promenim veru, ili je za trenutak zaboravila na tako za nju “ vaznu”, religuju – ne znam. Možda ju je samo, što bi moji primorci rekli, „more ponelo“.

Ah, koliko mi je samo potrebna podrška ovih dana, kao da je znala. I koliko je lepo bilo čuti ovakve pohvale, posebno meni u mom trenutnom borbenom položaju. U ovim dugi gasterbajterskim danima u kojima nižem pobede i poraze kao na traci. U kojima su mi dani prožeti očaranošću i očajem, koji se smenjuju toliko brzo da nemam vremena da uživam u prvom, a već me drugi sustigao.