Crtica 33. Ničija do zore nije gorela

Crtica 33. Ničija do zore nije gorela. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

Nismo se nikada upoznali stiskom ruke izgovorivši svoja imena jedno drugome. Ah, te njene ruke! Ah, ti dug i tanki prsti, koje nokti čine još dužim – to je nešto najlepše na njoj!

Savijene u ručnom zglobu, njene ruke su kao izdvojen, poseban deo tela koji se želi istaći: veoma spretne kada se njima služi, a veoma smešne kad u njima drži cigaretu. Cigareta koja je ukras u rukama mnogih u njenim , ne može doći do izražaja. Kada bi cigareta bila tanja i uža, da podseća na konture njenih prstiju, onda bi možda, ponavljam, možda, mogla da parira lepoti njenih prstiju.

Lepe crte lica su prvo sto se na njoj primeti.  Nos pravilnog oblika daje tom licu jednu lepu izbocinu. I ispod i iznad lica se naidje na lepotu. Pune usne crvenkastog mesa kroz koje se cesto ugleda belina zuba kada se  rumene usne razvuku u osmeh.

Oči krupne , koje menjaju boje tokom dana, od prozirno plavih tokom jutra bivaju modro plave predveče.

Na okrugloj glavici su utisnute crte lica ljudi koji imaju duguljast oblik lica. Znam da zvuci cudno ali kada se o njoj govori neka neobicnost je uvek prisutna.Tanak vrat na kome se nastavlja njena glavica kao da sakuplja svu lepotu lica i daje mu oblik, kao vrpca  buketu cveca.

Sutra radimo na istom odeljenju zajedno. Da li da se ponašam spontano, sto bi mi, mladi, rekli ? Da li trebam sve da prepustim slučaju ?

„Spontano, jel ? A šta će ta spontanosti izroditi, majke ti ? Ovo nisu okolnosti u kojima spontanost može bilo šta zanimljivo doneti, jer ta spontanost o kojoj, ti pričaš, zahteva, u ovoj situaciji, mnogo toga sto spontano ne nastaje !

Zanimljivost, šala, mudrovanje i flert moraju, pre svega da se prevedu na norveški jezik pa zatim, da se sagovornih napne dobro i iz petnih zila, uz veliku volju, ukapira salu i donese sud o tebi kako si zanimljiv i duhovit ! “, odgovaram ja, samom sebi. A i kome bi drugom ? Koga bi ovo zanimalo ?

„Pa šta onda da radim ? “, nastavljam sa samoispitivanjem. Kako da zadobijem njenu pažnju? Čime zabaviti Hilde ?“

Pitanja i nedoumice su se ređali jedno za drugim.

„Sedam i po sati biti zanimljiv, i to na norveškom jeziku – to je nemoguća misija za mene!“

Obeshrabren, zaključih ovaj svoj monolog: „Ćutati i povremeno ubaciti neki kratki izraz, drugim rečima, mudrovati bilo bi najbolje i najbezbolnije za tebe” – rekoh ja samom sebi.

Ali, jedan mali crvić, koji stalno buši rupe po mom mozgu, i često mi ne da mira, hoće da proviri iz svoje rupe, pa i da progovori nešto, nametne se, iako ne zna da priča, na norveškom, naravno. Taj crvić se po svom dobrom starom običaju, probudi onda kada bi trebao da spava dubokim snom. Tako se desilo i narednog dana…

Obostrana simpatija je već prisutna između nas dvoje, ili se meni bar tako čini. Skoro da smo generacija – to jest, ja sam nekoliko godina stariji od nje. Ja sam kao vuk u planini, a ona slobodna kao ptica na grani. Još da ona zna srpski, a ja norveški, uslovi bi bili idealni. Ovako – saslušajte priču, pa prosudite sami.

U poslednje vreme dežurstva nam se često poklapaju. Da li je to Kupidon umešao svoje prste, ili je gospođica Hilde odlučila da malo više radi – ko će znati. U svakom slučaju, splet okolnosti je bio idealan za jednu avanturicu.

I tako, u ovoj popodnevnih smena, moj „mozgić“ koji često voli da lupeta, poče neku priču o telesnoj visini, mojoj i njenoj, u koju se i Hilde vrlo brzo uključila. Meni je tada ta tema izgledala potpuno bezazlena, a izgleda da sam „pogodio pravo u centar“, kako se kasnije ispostavilo. Razgovor se polako razvijao i gospođica je predložila da stanemo leđa o leđa kako bi se izmerili, i rešili dilemu koliko sam ja viši od nje. Ogledalo je stajalo tačno nasuprot nama, te smo vrlo lako utvrdili da sam ja viši desetak santimetara.

Dok smo stajali tako, oslonjenih leđa jedno na drugo, dodirujući se lopaticama i ramenima, osetio sam njene oštre kosti kako se sudaraju sa mojima….

Razgovor se nastavio. Uputila mi je nekoliko pitanja o visini momaka i devojaka u Crnoj Gori, a ja, želeći da ispadnem duhovit, toliko iskomplikovah svoj odgovor da smo se na kraju jedva razumeli. Svakako sam uspeo da ispadnem duhovit, bolje reći smešan – ali ne na način koji sam ja hteo. Primetio sam da Hilde iz pristojnosti suzdržava smeh, ne želeći da ismeva moje neznanje norveškog; pokušava ,valjda, da mi sačuva ono malo samopouzdanja koje mi je ostalo jer i njoj je stalo do mog samopouzdanja, cini mi se.

Ali nije to bilo toliko lose kao ono sto sledi.

Iznenada i bez najave, ona me upita nešto gledajuću me pravo u oči. U glavi sam i dalje pokušavao da dešifrujem njenu prethodnu rečenicu, tako da mi je smisao njenog novog pitanja potpuno promakao.

Pitala me je:

– Dobro, i šta sad da radimo?

Gledao sam je pogledom kao da je razumem. Ustvari, razumeo sam reči, ali ne i poentu. Možda i nisam bio spreman na ovo pitanje…ono je došlo pomalo neočekivano i zateklo me nespremnog. Već sam se opekao u razgovoru sa njom, i ni po koju cenu nisam želeo da ispadnem smešan ponovo. Istine radi, ovo pitanje jednostavnije ne može biti, ali meni se tada činilo kao najkomplikovanije; kao da moram da odgovaram pred komisijom naučnika, a ne pred simpatijom sa posla.

Počeo sam da ponavljam reč po reč:

– Dobro…i…šta…sad…da…radimo?, – zamuckivao sam čudeći se i gledajući je. „Mora da izgledam kao potpuni retard“, – govorio sam sam sebi. Ona je čekala moj odgovor….to je trajalo možda par sekundi, a meni se činilo kao čitava večnost.

Najzad, Hilde se blago nasmejala:

– Moraš bolje da naučiš norveški – reče ona, pomalo razočarano.

Pogledavši me još jednom zanosno kroz njene duge trepavice, ona zamače za vrata. Ja se tada okrenuh na drugu stranu, ponavljajući još nekoliko puta njeno pitanje zaključih…

“Ti si jedan od najvećih tikvana koji su ikada hodali ovom planetom ! “Ja sam tada dobio odrešene ruke da raspolažem sa našom sudbinom (barem što se te večeri tiče). Mogao sam da nas prevedem iz ove ljubavnog hodnika u kome smo se nasli u „ljubavne odaje“…mogao sam da budem njen princ koga je sanjala od malena…mogla je da bude moja madam Bovari, a ja njen Leon…ali, ovaj „šupljoglavac“ nije ništa razumeo! Bolje bi bilo da sam rekao i najveću glupost, nego da nisam razumeo pitanje.

„O, kakav sa magarac,pa bolje da sam barem ponovo ispao smešan – sve je bolje od ovog velikog ništa! Da…to sam ja…tikvan i jedno veliko ništa!…ove misli, od kojih me sad podilazi jeza, rojile su se kao oblak dosadnih muva u mojoj glavi.

Ovo je bila prva prilika, a druga šansa da „obljubim“ koleginicu Hilde ukazala mi se u kupatilu samo nekoliko sati kasnije. Znam da ova reč – kupatilo – ima „romantičan“ prizvuk, ali, verujte mi na reč, od romantike ni traga!

Ja i Hilde smo se našli tamo da bi oprali uneređenog pacijenta, starog i dementnog dekicu koji je prepunio pelene a uzgred je nezainteresovan za licnu higijenu. Ne bi se mi mnogo oko njega brinuli da nema ženu koja dolazi u posetu svakog dana i veoma je zainteresovana za čistoću svog supruga i mogla bi osetiti miris koji se širi iz gaća dotičnog. A, to je i sastavni deo našeg posla, Bože moj, i čovek se, kao i na sve ostalo, navikne i na ovakav prizor i mio/mirise.

Tako se nađosmo u kupatilu, ja i ona, dvoje mladih ljudi koji se uzajamno simpatišu, i sa nama bradati dekica koji se zove Tur, koga treba zaprati. Hilde je uzela tuš bateriju u svoje ruke, i okrenuvši je ka meni, poprska me vodom, smešeći se izazivački. Ja u tom momentu toliko nervozan, znojav od situacije oko dede Tura ( psujući pri tom i majku i oca i pitajući se šta mi je ovaj posao uopšte trebao, šta će mi uopšte ova Norveška i usrane babe i dede)…a ona, vesela i spremna na flert. I opet, ne odreagovah onako kako bi muškarac trebao da reaguje na zadirkivanje i igru devojačku.

Sećam se da sam u tim trenucima nekako nevešto pokušavao da joj otmem tuš bateriju iz ruke i ne uspevajući, gunđao sebi nešto u bradu, praveći na licu grimase prekora, dok su se ivice usana krivile u osmeh.

– Hilde ! – glasno i tobože ljutito, izgovara njeno ime. Trudio sam se da zvučim prekorno, kao da je opominjem, ali zvučao sam potpuno neubedljivo, sudeći barem po njenom pojačanom smehu, svaki put kada bi „dreknuo“ na nju.

E, da mi je tada bila ova naknadna pamet, pa da je prigrlim, poljubim, stisnem uza zid, poskidam sa nje mokru uniformu, ma pokidam uniformu, ostavljajuci je bez daha i ne mareći za dementnog Tura , vodu, ne znanje jezika, verovatno bi ova prica imala drugaciji prizvuk.

Tako mi propadoše dve prilike istog dana da započnem ljubavnu avanturu na poslu. Promakoše, oca im ……

. Ostaje mi da se tešim starom narodnom:“Treća sreća“.

Videćemo…