Crtica 34. Kupanje u Severnom moru

Crtica 34. Kupanje u Severnom moru. Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

U prvoj nedelji juna, na 30 stepeni temperature, bacio sam se u potragu za plazom. Čuo se telefonom sa nekoliko drugara i dogovorio da se nadjemo na gradskoj plaži. Otvorivši kartu Osla pratio sam prstom i pogledom obalu mora trazeci natpis “strand” sto bi značilo plaža. Kao da sam u Novom Sadu a ne u Oslu, pomislih.

Tako naiđoh na natpis Frognerstranda koja je na karti izgledala prilično duga uzevši u obzir njen centralni polozaj u gradu. Baš sam i bio raspoložen za neku gradsku plažu jer mi je samoće dosta, tako da nisam tražio neku zabačenu i skrivenu “oazu”.

Naoružan novinama, sendvičem i mapom grada zaputih se ka odabranoj lokaciji u Oslo fjordu. Uđoh u metro, pa posle par stanica siđog sa njega, te uđoh u tramvaj koji bi trebao da me odvede do željene destinacije i plaže. Čudan neki izbor prevoznih sredstava da se dođe do plaže, prođe mi kroz glavu uz blago čudjenje i neki neobičan unutrašnji doživljaj ovog puteševstvija.

Siđoh i sa tramvaja kad ono gle čuda; ovo uopšte nije plaža već marina za jedrilice, jahte i brodiće, koja je Frogner plaža samo u svom nazivu. Tu me uhvati vec nezadovoljstvo i onaj umorni osećaj kada na visokoj spoljašnjoj temperaturi trazim nešto, dok mi sunce prži mozak.

Tek sam za nekih 2 sata dogovorio viđanje sa drugarima na nekoj plaži koja se zove Huk te nisam žurio. Ali me ovo već smaralo jer sam mislio da posetim jos neku plažu kako bi se pohvalio drugarima da znam jos za neko mesto gde se u kupacim kostimima, žene iz 220 drzava sveta, rashladjuju. A osim toga želeo sam imati malo širu sliku, neku bazu, kako bih mogao uporediti ponudi na tom Huku, sa nečim sto sam jos video od ponude gradskih plaža i cica.

Ali, ne lezi vraže, setajući duž marine besciljno, kao i mnogo puta pre u životu, nailazim na autobusku stanicu, na kojoj čitajući rutu kojom se kreće bus br. 30 zapažam da poslednja stanica njegove mašute je bas HUK, plaža na kojoj sam dogovorio susret sa drugarima nešto kasnije ovog vrelog dana. Raspoloženje mi se naglo popravlja jer neću morati da se po ovoj sparini vucaram do nekog skroz drugog dela grada.

Odlučih da odem tamo ranije, te posle metroa i tramvaja ulazim i u autobus, sa kojim ću posle nekih 20 tak minuta vožnje kroz poluostrvo Bygdøy, stici do poznate i slavne plaže na samom kraju relativno velikog ostrva koje je prepuna buržuja, muzeja i kraljevih imanja.

E pa da se osvrnemo malo na lepotu pored puta kojim autobus prolazi kroz celo ostrvo.

Za razliku od mediteranskih, pretežno belih, zidanih kuća sa prostranim terasama, okrenutih ka moru , većina kuća ovde je bez terasa i bela boja nije dominantna, ne preovladava.

Sve ovo meni deluje veoma neobično , ne zbog toga sto ovo nisam video pre u Norveškoj, već samo poređenje na ovoj visokoj spoljašnjoj temperaturi sa nečim na šta sam ja navikao. Drvene kuće i mali vrtovi pre podsećaju na neki planinski predeo dok se kroz grane drveća nazire plavetnilo mora. Te i takve kuće kako se približavam obali postaju sve veće i veće a vrtovi cvetniji i raskošniji. Iznenada se predamnom pojavljuju drveni muzeji, crkva i škola sve sa malim uredjenim dvorištima.

Zvuk školskog zvona i arhitektura ovoj kraja priredjuju mi nestvaran doživljaj. Osecam se kao u filmu Gospodar Prstenova iz “Okruga” Frodo Baggins i hobitove zemlje blagostanja i mira. Zaista, nešto što mi se čini, da na Zemlji više ne postoji i da je arhitekrura i dar nekih prošlih vremene, koje je beton i gvodje pregazilo. Kao da sam zakoračio desetak vekova unazad.

Silazim iz autobusa i prilazim plaži. Travnate povrsine preovladavaju a usred njih je ubačen teren za odbojku , prekriven peskom. Naokolo visoko drveće i lepo podšišana trava ostavljaju i dalje lep utisak. Mladići i devojke, srednjovečni i stariji ljudi koriste te površine za rekreaciji ili rostiljanje.

Na nekih 50 tak metara od obale pocinje plaža. Ustvari, plaže su, četiri manje uvale koje ne napune oko, ni na prvi, ni na drugi pogled, što bi se reklo. Čak se moze reći da su i ružne. Krupan pesak, šljunak, morske trave, polomljeni oklopi od nekih ružnih crnih školjki, koje liče na mušule i stene koje sliče više nalazištu uglja nego li morskim, bivaju razočarenje za mene primorca, sa obala Jadrana.

Baš kao sto je u predhodnoj rečenici svašta nešto nabacano na gomilu, tako je i na ovoj plaži. Mešaju se osećanja ružnog i lepog, oduševljenja i razočarenja onim što vidim.

Kao da ne postoji neka saradnja čoveka i prirode, neki značajan uticaj koji je covek izvršio da bi prolepšao prirodu, dao svoj doprinos i pokazao da i on živi tu. Nema hvatanja u koštac sa Stvaraočevim delom, kroćenja priprode, uklanjanja i prikrivanja nedostataka !

Kao da je priroda savršena, kao da su sve države sveta koje o turizmu vode brigu, lude ! Kao da se čovek u Norveskoj plaši da umesa svoje prste u delo Stvaraoca te je ostavljena na milost i nemilost maste i fantazije Svevišnjeg ! Da su Norvežani u Oslu neki veliki vernici ili prirodnjaci, možda bi ova priča pila vodu, ali nisu, koliko je meni poznato za ovih 6 meseci života ovde. Mora da je nešto drugo u pitanju, prodje mi kroz glavu.

Dan kasnije mi je ipak ponešto bilo jasnije. Sa plus trideset temperatura je sutradan pala na petnaest, a danas je ( dva dana posle ) devet celzijusovih.

U novinama sam juče pročitao da je prosečna temperatura u Oslu, u junu 15 stepeni, u julu 17,4 a u avgustu 16,7. Od koleginica na poslu sam načuo da u junu, u proseku, 12 dana pada kiša.

E tek sada, kada sve predhodno uzmem u obzir ne čudim se što se ovde, u Oslu, o plažnom turizmu ne razmišlja i ne čudim se više zašto ova zemlja nema atraktivnih plaža, restorana i barova na obali. Klimatski uslovi su ti koji joj ne dozvoljavaju Norvežanima da se razmašu i pokažu svoju kreativnost u priobalnom pojasu. Mozda nije pametno reći da to vreme ne dozvoljava, ali ono sigurno mnogo doprinosi neisplatljivosti takvog poduhvata. Duga letnja sezona i konstantnost u lepom vremenu tokom letnjih meseci su nepoznanica mom novom životnom staništu. E, pa sada, ne mogu, Predraze i jare i pare !

Ah, da, umalo da zaboravim. Naravno da sam se okupao u Severnom moru !