Crtica 4. Vozač bez dozvole
(Beleške iz prve “gasterbajterske” godine) Crtica 4. Vozač bez dozvole.
Kada čovek uradi sve što je u njegovoj moći da stigne do cilja i u tome ne uspe, može sebi reći: Ipak to beše veliki poduhvat.
Ovako, ili nešto slično, rekao je Blez Paskal, čuveni francuski prirodnjak i filozof.
Podsećanje na ovu njegovu misao mi veoma pomaže danas, danas kada sam doživeo jos jedan u nizu poraza, odkad sam u ovoj zemlji umišljenih ljudi. Taj poraz je u stvari neuspeh pretrpljen padom na polaganju vozačkog ispita. Ne bih ulazio u instruktorove razloge i procene po kojima je utvrdio da ja nisam neko ko bi trebao da dobije vozačku dozvolu, koju ja, zamislite, već imam.
Ta vozačka se ne priznaje u Norveškoj, te moram praktični deo ispita ponovo polagati kod Norvežana. To isto tako govori o tome kakvo mišljenje norveške vlasti imaju o nama balkancima; zašta nas smatraju – nas, i države odakle dolazimo. O tome možda nekom drugom prilikom, a sada se vraćam na moj slučaj.
Rekoh da neću navoditi razloge za instruktorovo nezadovoljstvo mojim šoferskim sposobnostima, ali ću zato navesti moje razloge za zadovoljstvo samim sobom na tom ispitu, te će tako moje objektivno samozadovoljstvo biti prekor za njegove izmišljene greške koje je on na polaganju meni prebacio. Mnogo toga što u prethodnom mesecu o pravilima saobraćaja nisam znao, sada znam. Ono što sam pre znao, i ovo što sam u ovom mesecu naučio, prezentovao sam na polaganju. Razni norveški izrazi u vezi ograničenja, mimoilaženja, uključenja i isključenja iz saobraćaja – sve sam to obavio na ispitu kao programirana mašina. Toliko sam bio svojom vožnjom zadovoljan i dirnut, da je malo falilo da zaplačem od radosti i oduševljenja. U trenutku kada sam parkirao auto i bio upitan kako bih sebe ocenio, malo je falilo da kažem: Instruktore, verujte mi, nikad nisam bolje vozio u životu, niti verujem da ću ikada ponoviti ovakvu vožnju.
I ne bih slagao da sam tako rekao. Oprez, skoncentrisanost na dešavanja na putu i pored njega, pažnja pomešana sa ležernošću iskusnog vozača, sve što zaista nisam bio ja, uspeo sam da budem u poslednjih sat vremena ispita.
Ali, instruktor se nije dao prevariti. Ne zbog moje loše glume, već zbog njegove umišljene subjektivne procene i izuzetno nekorektnog načina ocenjivanja mojih vozačkih kvaliteta. Verujte mi, nisam preterao, već pokušavam razumno i hladne glave da progovorim o svom porazu. Kada bih hteo da preterujem i počastim instruktora nekim pogrdnim izrazom, tada bih već mogao reći sledeće: Čovek koji je procenjivao moje umeće za volanom je jedan najobičniji maliciozni gad, koji podseća na sve one sitne duše, male ljude, koje kad postaviš na mesto odlučioca, misle da poseduju natprirodne ljudske sposobnosti, i da im niko nije dorastao. Moralne nakaze nesvesne svoje nakaradnosti i svoje umišljene veličine. Ljudi koji se svima gade, od kojih gomila zazire i srami se što istom rodu pripada. Sramota da se neko takav uopšte može nazvati čovekom. Čovekom koji je razumno inteligentno biće, sa svim svojim manama i vrlinama koje mu kao takvom biću pripadaju, i koje je on, dok nosi to ime ( na neki način) dužan da neguje.
No dobro, vratimo se opet meni, a tog nesretnog pripadnika ljudskog roda otelotvorenog u liku policajca za procenu, prezrimo i prepustimo zaboravu kojem smo svi mi izloženi, a pogotovo ništarije njegove sorte. Ili ipak da se vratim njemu još na sekund, da ga ocrnim, opsujem i ispljujem, i još neku klevetu toj prokletinji izreknem. Neka, neka, možda malo kasnije. Možda se malo kasnije vratim tom tikvanu, tom šupljoglavcu, toj praznoj glavici kupusa…Ne ! Možda ipak ipak čovek treba da se pazi i da ne zamrzi takve ljigavce, već da ih prezre kao što oni i zaslužuju – ništa više od toga.
Očajavati i nadati se – takav je život, kaže Ivo Andrić. Ja ipak, kao osoba koja je navikla da samog sebe ocenjuje ne tražeći potvrdu od drugih i ne poredeći se ni sa kim, trebao bih da budem zadovoljan. Nešto novo sam naučio, svojski se potrudio da to prikažem i pokažem sebi i drugima. Ako se nekom drugom čini da to nije dovoljno, to je njegovo mišljenje koje na mene ne bi trebalo da ostavi značajan utisak. Ja duboko u sebi, moram biti na sebe ponosan. To što se nije dobila potvrda, nije mera moga znanja.
Pa sada ako bi malo filozofirao mogao bih reci nesto ovako. Mnogi veći znanci od mene naišli su na nerazumevanje i nepriznavanje okoline, pa ih to nije učinilo manje vrednim nego što su oni zaista bili. Puna je istorija ljudskog roda takvih čiju vrednost ljudi nisu znali da odmere pravilno. Malo više nerava i novca je potrošeno, ali – Bože moj, idemo dalje. Sutra je novi dan, a ovaj ću gledati da što pre zaboravim i prepustim zubu vremena da ga sažvaće. Nadam se da će taj zalogaj biti veoma mali za jednu moćnu vilicu kao što je vreme. Laku noć i lepi snovi, šoferu bez priznanja.