Crtica 44. Kuku i lele

Crtica 44. Kuku i lele . Fredrik Aleksandersen. KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM. Beleške iz prve gasterbajterske godine.

Zove se Jovana M.

Vrhunac njene karijere je olimpijada u Sidneju 2000, milenijumske godine. Koliko je iza nje opštinskih, regionalnih, republički iz saveznih takmičenja na kojima je bila među najboljima, pitaj Boga.

Ona je bila jedna od četiri najbrže žene na 400m u našoj zemlji pre dve-tri godine. Jer da nije tako ne bi predstavljala svoju zemlju na Olimpijskim Igrama u disciplini štafeta 4 x 400 m.

 Predstavljati jednu zemlju na Olimpijadi znači biti u sportu, odnosno profesiji kojom se baviš,  najuspešniji.

Najbolji, najbrži, najuporniji i svi ostali superlativi moraju stajati uz tvoje ime da bi se stiglo do mesta na kome se Jovana takmičila.

‘Alo, Olimpijada.! Najveća smotra najboljih ! San svakog sportiste !

Pa samo otići i odgledati jedno takvo takmičenje je životni uspeh, a tek takmiciti se na njemu, predstavljati svoju zemlju. Kakva čast i obaveza!

Pročitao sam nekada pre jedan podatak odnosno istraživanje sprovedeno među sportistima.

Na pitanje sportistima zbog sve vece upotrebe dopinga u sportu postavljeno je pitanje : ” Da li bi ste pristali da osvojite olimpisko zlato i umrete posle 5 godina ? ” Ispitivanje je bilo anonimno, a statistika koja je izvedena iz odgovora je bila zaprepasćijuća.

 ” 95 % ispitanika-sportista odgovorilo je potvrdno sa DA na ovo pitanje ”

Pa sada zamislite koliko je važnost Olimpijade kada velika većina sportista je doživljava kao nešto važnije od samog života.

Da, to je Jovana radila. Uporni treninzi, talenat i veliki rad moraju biti dobri saigrači u ovoj igri sa mnogo odricanja kakvu zahteva život vrhunskog sportiste. Ovaj vid ponašanja se u Jovaninom slučaju konačno isplatio odlaskom u Sidnej na Olimpijske igre, na takmičenje.

 Ponosna na sebe a ponosan grad i  zemlja na nju !

 Puno velikih reči u ovako kratkom tekstu, no, zaplet tek počinje. Ova odnedavno gastarbajterka – atletičarka se nalazi u Oslu poslednjih četiri meseca radeći posao isti kao ja da bi svoju materijalnu situaciju popravila odnosno da bi sebi obezbedila egzistenciju, popravila uslove života.

 Evo je u dvosobnom stanu sa još tri cimerke šta će reći deli sobu sa jednom devojkom. Smeštaj i  posao kakav se samo poželeti može za vrhunskog sportistu. Da problem bude veći postaralo se kao i obično, srce.

Zaljubila se pre nekoliko meseci i dragan joj živi na Balkanu. Razdvojeni su jedno od drugog već neko vreme i ko zna još koliko će biti.

Koliko posao negovatelja može biti težak i nisam baš kompetentan da pričam o tome iako se time  bavim. Dementno odeljenje na kom ja radim se sastoji od pokretnih pacijenata a oko njih teške nege nema. Ali iz priča drugara mogu da zamislim da to nije lak posao.

Sedam ili osam pacijenata koji zahtevaju sve i svašta,  polupokretni ili skroz nepokretni mogu  prilično da zamore čovek pa i vrhunskog sportistu. Da ne govorim o ostalim osećajima koji se kod Jovane mogu izroditi s obzirom da je u sport uloženo previše a nije se vratilo ništa konkretno.

Pored toga, tu su i ostale emocija: osećaj stranca u tuđini,  jezik koji nije dovoljno savladan, kolege koje ne razumeš baš.

A zašto je ona došla ovde, pitate me !?

E, pa ovako, iz avanture, želje za odmorom i da  se oproba  necem novom, nije sigurno. Na odmor se ide na more ili na planinu a ovo nije ni more ni planina iako u Oslu ima i jednog i drugog.Pored toga, tesko da mnogo izazova moze naci profesionalni sportista u poslu negovatelja, zar ne ? Isto tako sam siguran da je jezik i  kultura ovog Severnog naroda interesuje koliko i mene, znači ne interesuje.

Znači ,odgovor se sada sam nameće, učesnik Olimpijskih Igara u Sidneju, jedna od najbržih žena na 400m u Srbiji je trenutno u Norveškoj u potrazi za novcem, zaradom, normalnim i obicnim zivotom.

 E jadne li zemlje koje ovo dozvoljavaju !

 Dozvolite da najbolji tvoji ljudi, u jednoj profesiji, napuštaju zemlju iz finansijskog razloga i odlaze u daleke zemlje da bi se bavili raznoraznim prljavim poslovima koje stanovnici te njihove nove domovine neće da obavljaju. E, kukavna domovino, sram te bilo !

I još jedanput neka te je stid i sramota. Ne bilo te kakva si. I opet velike teške reči od kojih drhtim i koje mi je izuzetno neprijatno izgovoriti ali mislim da imam potpuno pravo na predhodno.

Jedna druga priča slična ovoj datira iz Zimskih Olimpijskih igara u Lilehameru kada kompletna reprezentacija Bosne i Hercegovine u nordijskom skijanju posle Olimpijade  zatraži azil od norveških vlasti i prihvatila se azilantskog statusa, da počne ispod nule sa svojim životom. A najbrži su trkači na skijama u svojoj zemlji, najuspesniji medju 5 miliona Bosanaca u tome cime se bave.

Hajde malo da ove dve priče sad pogledamo iz jednog drugog ugla ne bacajući drvlje i kamenje po državama Južnog Balkana.

Ne, ne, jednostavno ne  mogu koliko god se trudio da prihvatim da jedna država ne vodi računa o svojim uspešnim ljudima.

Kako li će tek na mene prosečnog gledati ako Jovanu, reprezentativce BiH i njima slične ne ferma 2%. Ne ferma ni pisljivog  boba.

 Ako ne ni zbog čega drugog onda iz straha da ti i takvi odlasci šalju izuzetno ružnu priču u etar. Šta će svet reći ako sazna za ovakve bezbrižne postupke i ponašanja ljudi koji upravljaju bivšom Jugoslavijom. Ko će uopšte želeti da sa njima sarađuje !? 

Kako li će njih, strance, prevariti i oduvati ako svoje najbolje ljude odbacuju bezočno puštajući ih na očajnički rad u tuđini !?